Bubnjar Riblje čorbe Miroslav Vicko Milatović je, svojevremeno, objavio solo album „U ritmu srca malog dobošara“. Sinoć je sve odjekivalo u ritmu velikih dobošara, a svi su to bili – od osmogodišnjeg, publici već poznatog Đurađa Đuričića, pa sve do legendarnog Furde (Dragoljub: „Upi.ao sam se u gaće '72. kad sam ga upoznao“). „Bubnjala“ je i publika u kojoj su se našli i Gorica Popović, Dara Džokić, Milan Mihajlović Caci, Bane Zeremski i mnogi drugi glumci i prijatelji koji su došli da podrže Đuričića i njegove kolege po instrumentu.
Spisak bubnjara koji su svojim ritmom doprineli dvosatnom spektaklu zaista je reprezentativan. Pored pomenutih Vicka, Furde i juniora Đurađa, na sceni su se, između ostalih, pojavili Lav Bratuša (Darkwood Dub), Srba (Van Gog), Čeda Macura iz Bajaginih Instruktora, Ogi Radivojević, Ivan Ivačković, Srđan Dunkić Džoni, Firči koji je, osamdesetih, upravo sa Dragoljubom održao zajednički koncert a sada se dobro zabavljao na bini sklapajući i rasklapajući bubanj... Garo Tavitjan, sa kojim se Đuričić nekoliko puta menjao u grupi Leb i sol a, kako kaže, nikad do sada zajedno na sceni našao, doneo je, zajedno sa sinom, ritam juga, za bubnjevima su se našle i dame, a pred kraj je sve začinio i Dragoljubov hercegnovski zemljak i prijatelj Rambo Amadeus. Nikolina Nina Kovačević dobila je ovacije za sjajnu interpretaciju (uz, razume se, jednako sjajnu ritam podršku) pesme „Uči me majko, karaj me“.
Kao i obično u ovakvim prilikama, bilo je i onih koji su najavljeni, ali, ipak, nisu mogli da se pojave. Veliki glumac i, pokazalo se u Kuguarsima, sasvim pristojan bubnjar Bogdan Diklić, javio se iz Berlina, uveren da će se huk instrumenata čuti sve do Nemačke, nije bilo ni njegovog najavljenog kolege Gordana Kičića. Uroš Šećerov, jedan od najbližih Đuričićevih saradnika u danima kada je, tokom protesta 96/97, izašao sa bubnjarima na ulicu upravo iz Ateljea, sada nije mogao da mu se pridruži na bini jer je nedavno izašao iz bolnice, ali je sve pomno ispratio iz prvog reda. Sasvim prikladno beše i sećanje na pokojnog Bogdana Tirnanića i njegove reči da je, od svega što se dešavalo za vreme protesta, zapamtio samo Dragoljuba i njegove bubnjare.
Đuričić, koji je, podsetimo, pokrenuo krajem 2010. „Balkansku lavinu“ u Sava centru, za ovaj koncert se, kako kaže, spremao tri meseca, odnosno – jeo je i pio, da ima šta da istroši na sceni. I, bogami – nije se štedeo. Daleko od toga da je „samo“ svirao – bio je, kao i uvek u sličnim prilikama, pravi animator, vođa. Komandovao je spontanim „ad hoc“ orkestrom koji se, iz trena u tren, menjao, jurio sa kraja na kraj bine, a u svemu tome desio mu se, i to još početkom koncerta, maler.
„Ko kaže da ne može mišić da pukne bubnjaru, ali ne za bubnjem, neg' što sam skakao k'o budala“, preostalo mu je samo to da konstatuje. Junački je, ipak, doduše malo hramljući, izdržao i iz sebe iscedio, što bi sportski novinari rekli, „poslednji atom snage“ do kraja.
Bila je to jedna lepa, spontana zabava. Skup, pre svega, dobrih ljudi, prijatelja, zaljubljenika u muziku. Bubnjari, nek' vam je srećan praznik, vidimo se dogodine, a kako je bilo sinoć, možete pogledati i na "jutjubu":