Često poželim da nikada nisam saznao jer me je upoznavanje s njihovim delima dovelo do ivice potpunog pesimizma u pogledu srpske političke perspektive. Posebno kada sam shvatio do koje mere su se njihove zaostale i suštinski antiprosvetiteljske ideje u Srbiji danas već ostvarile.
Zaista je neophodno da se upoznate s delima i mišljenjima ovih ljudi koja su ideološko-teološka podloga Srpske pravoslavne crkve a koja ih, preko uticaja koji ostvaruje na domaću politiku, širi na sve segmente nominalno sekularnog i građanskog, a u praksi skoro pa teokratskog društva.
Pre nego što sam se potrudio da upoznam suštinu pojma svetosavlje imao sam premu njemu neko, hajde da to tako nazovem, nacionalno romantičarsko opredeljenje. Jesam ga smatrao za anahron, da bih na svoj užas otkrio da je to pojam 20. veka, ali sam u svojoj neobaveštenosti mislio da je to savršeno bezazlen i neškodljiv koncept jer sam ga doživljavao kao sentimentalnu privrženost kulturnoj prošlosti viđenoj kroz romantičarske naočari.
Svetog Savu sam doživljavao kao jednu od značajnijih istorijskih figura srpske istorije, budući nas je on, kao narod, priveo vizantijskom civilizacijskom krugu, u vreme kada su se evropski narodi hristijanizovali i kada je to, u kontekstu epohe, predstavljalo društveno politički napredak i realnu političku prednost. Uzgred, mogla je lako pobediti i Vukanova struja i mi bismo danas bili katolici. Ja se jesam više puta zabavljao mislima kako bi u tom slučaju izgledala srpska istorija ali to neću činiti i ovde jer je to domen pretpostavki i špekulacija i umesto toga zadržaću se na analizi realnog stanja stvari.
Svetog Savu sam, dakle, doživljavao kad domaći pandan Sv. Patriku u Irskoj ili Sv. Deniju u Francuskoj. U kontekstu svog vremena on svakako ima svojih zasluga za kulturnu istoriju srpskog naroda. Jeste mi bilo malo i čudno i nelagodno obeležavanje dana Sv. Save kao školske slave i uopšte to isticanje njegove prosvetiteljske uloge dok je bilo savršeno očigledno, svakome ko se i najpovršnije pozabavio nacionalnom istorijom, da je njegova uloga bila misionarska. Sava nema nikakve veze sa prosvetiteljstvom, naprotiv, on je po svemu antiprosvetitelj, ali opet, u kontekstu njegovog vremena, vekovima pre pojave prosvetiteljskih ideja, to mu se zaista ne može stavljati na teret.
Dositej mi se uvek činio kao prirodan izbor ako domaći obrazovni sistem već mora da ima ličnost na čijim zaslugama će organizovati proslavu ideju prosvetiteljstva, modernog obrazovanja, nauke i uopšte civilizacijskog napretka. Na internetu sam naišao na jedan komentar koji ovu situaciju odlično sumira –
„Sava je radio za dinastiju, a Dositej za narod. Sava je spajao crkvu i državu, a Dositej razdvajao sujeverje od razuma. Dositej se zalagao za škole a Sava za manastire. Dositej je putovao po znanje a Sava po relikvije. Sava je upravljao crkvom a Dositej Visokom školom. Dositej je ljude pozivao da se uzdaju u razum, a Sava da veruju u čuda. Tamo gde je Sava išao da traži anđele, Dositej je našao parazite. Ako je škola mesto gde treba da se čuju školska a ne crkvena zvona, ako se u njoj veruje dokazima a ne čudima, onda je najveće čudo da u njoj slavimo sveštenika a ne prosvetitelja.“
Da se vratim na koncept svetosavlja. On se, u najkraćem definiše, kao „pravoslavno hrišćanstvo srpskog stila i iskustva utemeljeno na liku i delu Svetog Save“. Svetosavlje, kao teološki i ideološki koncept nastaje tridesetih godina prošlog veka u Kraljevini Jugoslaviji. Mirko Đorđević smatra da je sam termin skovao Rus Fjodor Titov u Beogradu uoči Drugog svetskog rata dok Vladimir Veljković smatra da je tvorac kovanice pravoslavni sveštenik i ljotićevac Dimitrije Najdanović. Pitanje autorstva kovanice potpuno je nebitno, ono što je bitno jeste proniknuti u njeno ideološko značenje.
U pravoslavnu teologiju političko-religijski koncept svetosavlja uvodi Nikolaj Velimirović, prihvata ih i razrađuje njegov učenik Justin Popović a danas se među njihove najznačajnije nosioce i zastupnike smatraju mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije Radović, umirovljeni episkop zahumsko-hercegovački i primorski Atanasije Jevtić, episkop raško-prizrenski Artemije Radosavljević i episkop bački Irinej Bulović.
Pravoslavna teološka misao, posebno ona novija, nikada nije dostigla katoličke visine. Izbegavam da upotrebim reč „intelektualne“ jer pod tim izrazom podrazumevam nešto skroz drugo od radikalnog makijavelizma i mefistofelovske mentalne perfidnosti jezuitskog formata kojima odiše katolička teološka misao. Činjenica je, ipak, da morate ulagati daleko veće mentalne napore ukoliko želite da se sa njom uhvatite u koštac na načelima istinske intelektualne rasprave. Kao istoričara umetnosti uvek me je intrigirala misaona savitljivost katoličkog klira koja je, primera radi, dopustila renesansnu umetnost. Nećemo nikad saznati kako bi se renesansne ideje i estetska načela primila u našim krajevima, da su istorijske okolnosti bile drugačije, ali izvesna ukočenost i sklonost konzerviranju i idejnim i estetskim obrascima čitljiva je kroz istoriju umetnosti zemalja vizantijskog komonvelta. A način na koji su se barokne estetske ideje, posredno, putem Ukrajine i Rusije, u jednom trenutku površinski zapatile u srpskim oblastima u ono vreme pod austrougarskom vlašću, da bi po obnavljanju državnosti bile napuštene ponovo u korist vizantijskih estetskih načela, daju neku predstavu o tome.
Srpsko pravoslavno sveštenstvo prvih decenija 20. veka regrutovano je iz redova siromašnog i neobrazovanog naroda bez ikakvih značajnih iskustava u spoznavanju sveta. Početkom 20. veka na sveštenički poziv gledalo se kao na leglo provincijalizma, neznanja i korupcije. Tako je i danas. U tom smislu pre Velimirovića bilo je malo pravoslavnih sveštenika intelektualno značajnih u bilo kom smislu.
Na početku svoje svešteničke karijere činilo se da će on, uz nekolicinu drugih mladih sveštenika, označiti kraj tradicionalnog pomanjkanja intelektualnog vođstva u redovima Srpske pravoslavne crkve.
Međutim, samo nakon nekoliko godina provedenih u Ohridu u druženju s Bogomoljcima (reakcionarni jevanđeoski pokret nastao u okviru SPC nakon Prvog svetskog rata u nastojanjima da se odgovori na rast nezainteresovanosti za veru) pretvara se u konzervativca, asketu i pustinjaka. Nekadašnje divljenje prema Zapadnoj Evropi i simpatije za ekumenizam, ustupaju pred ksenofobijom, antisemitizmom i potpunim antirposvetiteljstvom.
Počinje da propoveda jedinstvo države i crkve, društvo na principima pravoslavne hrišćanske tradicije i poseban srpski oblik hrišćanskog nacionalizma i monarhizma. Zatim nastavlja da zagovara odbacivanje individualizma, jednakosti, verske tolerancije, demokratije, prosvećenosti, modernizma i u jednom trenutku, sredinom tridesetih godina prošlog veka, postaje opsednut antizapadnjaštvom i opasnostima koje srpskom narodu prete od Zapada i njegove kulture.
Ideju jedinstva države i crkve po vizantijskom modelu obrazlaže u konceptu „teodulije“ (gr.- sluga božiji) o kome piše u svom delu „Srpski narod kao teodul“. Reč je o svojevrsnoj pravoslavnoj teokratiji u kojoj vlada „saglasje Crkve i Države u služenju Bogu“. Pre svega vladarevo služenje Bogu a potom služenje naroda takvom vladaru na koga se ugleda. Primer nalazi u srpskom srednjevekovlju koje idealizuje opisujući srpske srednjevekovne vladare kao uzorne božije sluge na koje se narod ugledao. Razliku između ove vizantijske i zapadnjačke verzije srednjevekovne teokratije objašnjava time da se kod zapadnjačke radi o „nametnutom gospodaru“ a kod vizantijske o „svojevoljnom sluzi“. Svetosavlje, koje se kao teološki koncept obogaćuje ideološkim nacionalističkim momentima, sredstvo je za postizanje tog cilja.
Ideologija svetosavlja je jedan narod, jedna religija i jedna država ili, drugim rečima, narodna crkva, narodna dinastija, narodna država, narodna prosveta, narodna kultura i narodna odbrana a glavne svetosavske vrednosti su srednjevekovne vrednosti bogoljublje, viteštvo i sabornost. Glavna prepreka ostvarenju ove pravoslavne teokratije su zapadnjačke ideje proizišle iz francuskog prosvetiteljstva, pre svih ideja odvajanja crkve od države a potom demokratija, pluralizam, individualizam. Umesto toga rešenje je društvo zasnovano na hrišćanskom kolektivizmu („sabornost“ koncept koji će razrađivati njegov učenik Justin Popović). Na međunarodnom planu Velimirović zamišlja zajednicu teodulija, to jest, Savez pravoslavnih naroda Balkana sa Rusijom na čelu. To svojevrsno pravoslavno carstvo pod ruskim vođstvom predstavljalo bi ostvarenje hiljadugdišnjeg carstva mira na zemlji o kome je govorio Jovan Jevanđelista.
Još jednom je potrebno naglasiti, Velimirović je dosledno antiprosvetiteljski, antievropski i antizapadno nastrojen. O temeljnoj sekularnoj ideji proizišloj iz francuskog prosvetiteljstva, razdvajanju crkve od države, tekovini koja je doprinela razvoju ljudskih prava i sloboda i naučno-tehnološkom razvoju, piše – „Gde god se crkva delila od države tu je bolesno stanje ili crkve ili države ili oboje. Razdeljena crkva i država – to znači služenje dvama različitim gospodarima. A pošto postoji samo jedan pravi gospodar, kome se može svesno i pošteno služiti, tj Gospod Bog, znači da jedna od zavađenih i razdeljenih ustanova, bilo crkva ili država, mora da služi protivniku božjem, Đavolu.“ Demokratiju shvata kao „Satanin izum u nameri da Hrista ponizi i poništi“. Racionalno samo u „pravoj veri i društvu organizovanom prema Isusu Hristu a ljude koji svojim „razumom pokušavaju da dođu do odgovora na pitanja o životu“ – idolopoklonicima. Navodi tri najveća, to su Darvin, Niče i Marks.
Pred Srbe postavlja izbor – „mračna i smradna Evropa“ ili Hristos. Pri tom Srbiju izmešta iz Evrope i označava je kao njenog „suseda“ kome „može da pomogne ako hoće i želi, ali da se ne uliva u Evropu i ne gubi u Evropi“. Oni kojima govore da su za Evropu, preporučuje „brzo lečenje pre nego zaraze svoj narod“.
Sjajne ideje, zaista. I na njima se može daleko dogurati – do civilizacijskih margina.
Nikolaj Velimirović je bio i antisemita, veličao je Hitlera i bio je blizak sa srpskim fašističkim pokretom „Zbor“ i njegovim osnivačem Dimitrijem Ljotićem. O Hitleru na predavanju „Nacionalizam Svetog Save“ koje je održao u Beogradu 1935. kaže – „Ipak se mora dati priznanje sadašnjem nemačkom vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo, u 20. veku on je došao na ideju Svetog Save, i kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju.“
U knjizi „Kroz tamnički prozor“ koju je napisao za vreme zatočeništva u Dahau za rat optužuje nehrišćanske ideologije Evrope – demokratiju, komunizam, socijalizam, ateizam, versku toleranciju … a iza svih njih vidi jevrejski uticaj – „To Evropa ne zna, i u tome je sva očajna sudba njena, sva mračna tragedija njenih naroda. Ona ništa ne zna sem onoga što joj Židovi pruže kao znanje. Ona ništa ne veruje osim onog što joj Židovi zapovede da veruje. Ona ne ume ništa da ceni kao vrednost dok joj Židovi ne postave svoj kantar za meru vrednosti. Njeni najučeniji sinovi su bezbožnici (ateisti) po receptu Židova. Njeni najveći naučnici uče da je priroda glavni Bog, i da drugog Boga izvan prirode nema, i Evropa to prima. Njeni političari kao mesečari u zanosu govore o jednakosti svih verovanja i neverovanja. Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi koji su Hrista raspeli: i demokratiju i štrajkove i socijalizam i ateizam i toleranciju svih vera i pacifizam i sveopštu revoluciju i kapitalizam i komunizam. Sve su to izumi Židova, odnosno oca njihova đavola. Za čuđenje je da su se Evropejci potpuno predali Židovima, tako da židovskom glavom misle, židovske programe primaju, židovsko hristoborstvo usvajaju, židovske laži kao istine primaju, židovska gesla kao svoja primaju, po židovskom putu hode i židovskim ciljevima služe“.
Mene začuđuje da su ovi redovi napisani u Dahau.
Postoji mit o nekom njegovom navodnom mučeništvu za vreme rata. Uhapšen je 1941. (zbog umešanosti u obaranju antinarodnog pakta vlade Cvetkovi-Maček) i zatvoren u manastiru Ljubostinja a potom u manastiru Vojlovica. U Dahau je, zajedno sa patrijarhom Gavrilom prebačen septembra 1944. gde ostaju do puštanja decembra iste godine. Držani su u posebnom delu za oficire i sveštenstvo gde su tretirani bolje od ostalih zarobljenika i imali bolji status (uostalom pisao je knjigu). Rasprostranjena je i priča o Velimirovićevom pomaganju Jevreja tokom rata. Zabeležen je jedan takav slučaj, izvesne Ele Trifunović koja je u pismu SPC tvrdila da je nju i njenu porodicu Velimirović od Nemaca skrivao u Ljubostinji punih 18 meseci.
SPC ga kanonizuje 19. maja 2003. i dodeljuje mu dva dana u crkvenom kalendaru, umesto uobičajenog jednog, naglašavajući tako njegov značaj za srpsku crkvu, dan smrti u izbeglištu i dan prenosa moštiju u Srbiju.
Njegove religijsko-političke konstrukcije su postale aktuelne u društveno-političkoj sferi, ne u njegovo vreme, već tek sa njegovim sledbenicima na kraju 20. i 21. veka a koji su danas u vrhu SPC.
Justin Popović, koji o Nikolaju govori kao o „trinaestom apostolu“ i „najvećem Srbinu posle Save“ ima zasluge što je produbio svojevrsnu Velimirovićevu paranoju u odbijanju svakog oblika ekumenizma (opštenje s drugim i drugačijim hrišćanima a ne nekakvo priznavanje vatikanske supremacije kako se to kod nas najčešće shvata). SPC je tek 1965. postala članica Svetskog saveta crkava a njenom članstvu u tom telu Velimirović se žestoko protivio govoreći da je ekumenizam moguć samo pod uslovom da se svi drugi hrišćani priklone učenju pravoslavlja. U knjizi „Pravoslavna crkva i ekumenizam“ Justin o ekumenizmu govori kao o „najvećem zlu“ i naziva ga „svejeresi“. Ta zatvorenost karakteriše i danas vodeće ljude SPC.
Neprestano mentalni sklop zatvaranja, konzerviranja, paranoje od promena i modernog. U Popovićevoj teologiji dominantna su dva principa – svetootačka tradicija (spisi teologa iz prvih vekova hrišćanstva) i Novi zavet, posebno Pavlove poslanice. On sam, u svom delu „Dogmatika“ kaže da „ne govori ništa novo već kratko izlaže ono što su rekli božji mudri ljudi“. On tako aktuelizuje stari i u kontekstu 20. veka savršeno anahroni koncept „sabornosti“. Reč je o vizantijskom hristocentričnom teološkom konceptu – sabiranje u bogočovečanskom organizmu crkve čija je glava Bogočovek Isus Hristos. Ova srednjevekovna vizantijska teološka ideja prevedena u okolnosti države koja je političku nezavisnost stekla u atmosferi sekularizovanog romantizma koji nije plod pravoslavne Vizantije već Francuske revolucije znači totalitarizam. Popović zapadnoj demokratiji suprostavlja „svetosavlje“ kao alternativu – „Kome ćemo ići, evropskom čoveku ili svetosavskom bogočoveku?“. Okretanje prema Zapadu za njega znači propast za Srbe. SPC ga je kanonizovala 2. maja 2010. godine.
Direktna posledica ovih retrogadnih ideja savršeno nekompatibilnih sa demokratskim društvom 21. veka je i mišljenje visokog zvaničnika SPC, episkopa Irineja Bulovića, velikog „justinovca“ inače, da je „glavni nedostatak čitave koncepcije o ljudskim pravima u njihovom individualizmu“.
Posle pada komunizma u kome je SPC bila marginalizovana (a ruska crkva proganjana) ne dolazi do očekivane obnove duhovnosti već crkva postaje deo vlasti. Aktuelizuje se sprega „trona i oltara“ drugim rečima crkva se vezuje za autoritarni sistem vlasti (scenario koji se dogodio i u Srbiji s Miloševićem i u Rusiji s Putinom). Instrumentalizacija je obostrana i sprovodi se po potrebi. Vlast instrumentalizuje crkvu, crkva istrumentalizuje vlast. Crkva sve poraze srpske politike osmišljava u duhu mitske tradicije gde se umesto hladnokrvnog i racionalnog sagledavanja realnog stanja stvari problemi pretvaraju u mitološku paradigmu u kojoj tragičan poraz postaje duboka unutrašnja pobeda čije su dimenzije kosmičke (Nebeska Srbija) baš kao u vreme Kosovske bitke.
Sada na delu imate i teoduliju u kojoj se predsednik republike o gorućim problemima političke stvarnosti vazda „sovjetuje“ s patrijarhom (koje su mu kompetencije?), „narodnu prosvetu“ s veronaukom u školama (ima li nekoga ko primećuje taj famozni moralni napredak koji je bio proklamovani cilj uvođenja verounauke u obrazovanje?) i pokušaj izbacivanja „idolopoklonika“ Darvina iz obrazovnog sistema; imate „narodnu odbranu“, tj. sveštenstvo u vojsci koji imaju čin i potčinjeni su komandantima jedinica u kojima službuju a istovremeno i nadležnom lokalnom episkopu; imate antizapadnjaštvo i samoizolaciju do nivoa kolektivne paranoje i sveopšte ksenofobije, srednjevekovni misticizam naspram racionalnosti i činjenica, odbijanje bilo kakve modernizacije i hvatanja koraka s vremenom; patološki narcisizam i maniju veličine; imate „sabornost“ koju ugrožava svaki zahtev za ličnom slobodom, pravima i pluralizmom i koji vodi u totalitarizam u kome se proganjaju drugačiji (LGBT), upada na tribine, opsedaju izložbe i u kome neke polukriminalne i nezvanične formacije (navijačke grupe) prete, premlaćuju i ispoljavaju snagu realno veću od institucija sistema; sabornost u kojoj se na ogromne političke probleme i izazove odgovara molebanima, a na izuzetne individualne uspehe kakav je neosporni uspeh Novaka Đokovića kolektivnom histerijom kroz koju se prazne naslage ličnih i kolektivnih frustracija.
Kakve god da su istorijske zasluge Srpske pravoslavne crkve, od kojih se najčešće pominje njena uloga u očuvanju srpskog identiteta u dugim vekovima turske okupacije, vi ih ovde dopišite, ja nemam nameru da ih osporavam (kao ni ono što pozitivno imate da istaknete u odbranu Nikolaja i Justina) ostaje činjenica jasna kao dan, da vrhunski izraz rodoljublja danas predstavlja odbacivanje ideje svetosavlja, i istiskivanje SPC iz političkog života Srbije kako bi se odbranili ostaci građanskog društva, sekularizma i demokratije a sama SPC primorala da se pozabavi samom sobom, reformiše i tako iznutra obnovljena pronađe svoje mesto u jednom evropskom, demokratskom, pluralističkom i liberalnom društvu. Ne vidim veći izraz rodoljublja danas od ovoga. Odbacivanje ideje svetosavlja doprineće i svojevrsnoj rehabilitaciji lika i dela Sv. Save, kome su učitana značenja koja on ili nije ispoljavao ili su bila primerena samo u kontekstu njegovog vremena.
Srpska crkva je otvoreno antidemokratska i antigrađanska.