Tog dana, ona je krenula da uplati ujaku tiket (kec na Liverpul, iz iksa u iks na Inter-Milan) a on je krenuo u poštu da pošalje neka dokumenta drugu u Podgorici. Ugledavši savršenu haljinu u izlogu jednog butika, ona se prosto zalepila za isti. U tom trenutku on je prošao pored nje, ne primetivši je. U povratku iz pošte, on je sreo poznanika koga mesecima nije video i zapričao se sa njim, tako da je opet nije ni primetio kada je prošla pored njega, pažljivo stavljajući tiket u novčanik. I tako se nisu videli.
Nekoliko dana kasnije, ona je na stanici kod pijace ušla na prednja vrata tramvaja broj sedam koji je klizio iz pravca Konjarnika ka centru. Na sledećoj stanici, ušao je i on. Ali na zadnja. Vozili su se do Novog Beograda, gde su oboje stanovali. I tako se opet nisu videli.
Još nekoliko dana kasnije, on je opet išao u poštu, ali ona tog dana nije radila. Doduše, ni on tog dana nije radio. Pa zato nije ni išao u njenu poštu, nego u neku lokalnu, u svom kraju. I tako se opet nisu videli – a i kako bi?
A onda su se, dve nedelje nakon toga, upoznali preko fejsbuka i nedugo zatim i smuvali. Bili su oduševljeni činjenicom da su im radna mesta tako blizu i da stanuju sa iste strane reke, a da se nikada ranije nisu videli.
Eto šta ti je život. Ko će ga znati. Ali nije more.
(Kratke bulevarske ljubavne priče, vol. 1)