“Ja sam pripadnica četvrtog talasa feminizma i ne smeta mi naziv časopisa koji je organizovao ovu konferenciju. Ne mislim da lepota i pamet isključuju jedno drugo niti da intelektualnost podrazumeva nedostatak plombi po ustima. Zagovaram pravo žene da izgleda kako želi, pa samim tim i lepo i zdravo” izjavila je Biljana Srbljanović na početku svog obraćanja na panel diskusiji “Ženska tastatura” u okviru konferencije Profemine 2013. organizovanoj sa temom Šta žene žele.
Utisak nakon diskusije i nije najbolji. Pravo je organizatora da napravi odabir panelistkinja, ali je i pravo prisutnih da izraze svoje mišljenje o tome. Kombinacija je za ovu temu jednostavno bila pogrešna. Ko još nije shvatio će najbučnije da odjekne ono što je spakovano u formu štosa, pošalice ili fazona, sada je imao priliku da to konačno i shvati. Osećala se krupna podela, tačno po sredini stola, tako da je temeljan pristup Biljane Srbljanović, Suzane Trninić i Danice Vučinić, zapravo jedini pravi, bio u suprotnosti sa lakim efektima uobičajenog nastupa Vedrane Rudan. Ipak, sa Biljanom je na vreme urađen i kratak intervju neometan šalom, komikom i aplauzima koji ih prate o čemu god da se govori.
Može li se jednostavno, sa jednom ili više reči, odgovoriti na pitanje šta žene žele?
Ne bi trebalo generalizovati, jer povodom nekih globalnih pitanja žene žele verovatno isto što i drugi pol. Ovde je reč o nečem drugom – o klasnim razlikama, između ostalog, jer žene više srednje klase sigurno ne žele isto što i siromašnije žene, da ne pominjem sada manjinu manjine, bogataše ili novobogataše. Sve zavisi od toga na kom stupnju rodne svesti se žena nalazi. Ja sam došla na ovu konferenciju jer imam potrebu, dosta dugo, da promovišem emancipaciju prisustva žena u medijima. Pre svega, rodnu ravnopravnost u ličnim imenima, koliko god da to zvuči sumanuto, jer mislim da ćemo napraviti nekakav važan korak u pravcu prihvatanja rodne ravnopravnosti kad ja višeu medijimane budem Srbljanovićka ili Srbljanovićeva. Kad me se bude oslovljavalo sa poštovanjem, a ne budem pripadala ni mužu ni ocu već u startu, u prvom obraćanju. Sledeći korak je kada vas pitaju „gospođa ili gospođica“ što znači da vam nepoznati ljudi prvo žele znati bračno stanje. Pre nego što sa vama uopšte nastave razgovor, a kada se vi pobunite protiv toga oni vam kažu – samo želim da znam kako da vas oslovim. Na prvi pogled to su nekakve sitne stvari, lingvističke, pravopisne a zapravo predstavljaju jedan vrlo jasan simbol činjenice da žena želi upravo to, da se naziva imenom koje ima. E onda kada okrenemo neki novi list svog pravopisa koji je star čitav vek da vidimo šta to dalje žene žele.
Ko je po vašem mišljenu glavni stub otpora tome?
Gotovo svi mediji ali pre svega sama žena. Ta količina nefeminizma ili nekog agresivnog antifeminizma i jedna generalna neobaveštenost o feminizmu gde se ta ideja izjednačava sa onim što su bile sifražetkinje, paljenje brushvaltera šezdesetih godina i tako dalje, vode u ovakvo stanje. Taj „Seks i grad“ koji svi oni gledaju je jedna vrlo feministčka serija i to trećeg ili četvrtog talasa. Same žene se vrlo agresivno suprotstavljaju toj vrsti emancipacije i suprotstavljaju se težnjama drugih žena da zauzmu pozicije koje su izvan porodice, izvan materinstva, izvan uloge ćerke, majke i supruge. Mislim da je to glavno mesto otpora i onda mediji, naravno, koriste tu konzervativnu poziciju žene u patrijarhalnom društvu da dovrše stvar.
Danas kada se održava ova konferencija imamo priliku da čujemo da je otvoreno prvo privatno prvoslavno obdanište u ovom gradu i u tome ima nekakve simbolike, posebno ako se uzme u obzir infiltruranje SPC u obrazovne institucije o čemu ste neretko i sami govorili. Kako vi to doživljavate?
Znate šta, to što ste mi sada rekli je štaviše jedna dobra vest za mene u tom smislu što smatram da svaka vrsta religioznog obrazovanja treba da bude isključivo u privatnim školama. I kasnije, ko želi veronauku u osnovnoj školi trebalo bi da se upiše u privatnu obrazovnu instituciju koja ima takav program. Na taj način više nećemo imati popove u školama koji bukvalno plaše decu, moja sestričina kaže bio nam je mađioničar na času. Ljudi koji žele takav način obrazovanja mogu svoju decu da vaspitavaju kako hoće, nemam ništa protiv, mada u normalnim društvima je i to itekako regulisano zakonom. I ja se sama zalažem za to da dete kada postane punoletno odluči da li želi da pristupi nekoj konfesiji. Naravno, ja sad ovo govorim ironično jer znam da otvaranje privatnog obdaništa te vrste nije korak ka tome već ilustracija jedne strašne klerikalizacije društva.
I sledeće pitanje se negde nastavlja na tu situaciju. U toku je srpsko rijaliti proleće i ono što je primetno jeste da gotovo sve žene koje se pojavljuju u tim programima poste smatrajući da ih to izuzima iz svega drugog što čine. Da je to podvig po sebi.
Stvarno ću da počnem da gledam sad kada sam to čula. Nisam znala da je toliko zanimljivo. Ja nisam to odbijala da gledam iz nekog intelektualnog prezira već zbog toga što me mnogo zamara. U prošlom nekom veoma gledanom rijalitiju pobedio je čovek koji je imao sve najgore osobine srpskog kulova. I baš je zbog toga bio najpopularniji. To nije samo, jednostavno rečeno, slika društva nego se dodatno generiše da to bude slika društva. Ljudi glasaju za sebe jer sebe vide na televiziji. A, ako je glavni neprijatelj srpskom duhovnom biću prasetina, pa i jeste, nemojte ni da jedete prasetinu, najbolje bi bilo da postite tokom cele godine.