Beogradski Nedeljnik je započeo seriju razgovora sa vodećim režiserima, glumcima i filmskim radnicima u pokušaju da pronađe gde je srž problema srpske kinematografije i čuje njihove stavove kako da se srpski film vrati na staze stare slave.
Prvi sagovornik "Nedeljnika" bio je režiser Srđan Dragojević koji kaže da ima plan za rešenje ovih problema. Plan sadrži ukupno 10 tačaka i prenosimo ga u celini:
1. Uvođenje "Stimulacije kvaliteta"
Upravni odbor Filmskog centra trebalo bi da zauzme jasan stav oko toga kakvi su filmovi potrebni srpskoj kinematografiji. I "festivalski" i "repertoarski" film jednako su potrebni da bi se jedna kinematografija mogla nazvati ozbiljnom i profesionalnom. Shodno tome, UO Filmskog centra proglašava stimulisanje sledećeg filma autora i producenta prema postignutom uspehu prethodnog kinematografskog dela na osnovu broja gledalaca u srpskim bioskopima i na osnovu učestvovanja i osvajanja nagrada na festivalima A kategorije, kao i značajnijim festivalima za debitante.
2. Značaj selektora u odabiru projekata za podršku Filmskog centra
Dugogodišnja praksa sa "selektorskim komisijama" od tri ili pet članova dovela je do izbora velikog broja filmova koji ne zadovoljavaju nijedan od dva kriterijuma iz predloga br. 1. Pokazalo se da "kolektivna odgovornost" u odlučivanju lišava članove komisija bilo kakve odgovornosti i često dovodi do neobjašnjivih i štetnih odluka. Predlažemo da se komisijsko odlučivanje zameni odlučivanjem jednog selektora, osobe koja uživa veliki autoritet među filmskim stvaraocima i u široj javnosti. Mandat selektora trajao bi dve godine.
3. Koliko novih filmova godišnje - toliko i novih bioskopa
Permanentno urušavanje bioskopske mreže u Srbiji i kašnjenje s digitalizacijom bioskopa dovelo je do toga da domaći film uskoro neće imati gde da se prikazuje i da će biti prepušten na milost i nemilost prikazivačima i distributerima koji iz finansijskih razloga forsiraju američki studijski film, a prema domaćim naslovima sve više se ponašaju kao prema "nužnom zlu". Valjalo bi zauzeti čvrst kurs povodom rekinofikacije i digitalizacije bioskopske mreže na teritoriji Srbije. Filmski centar i Ministarstvo kulture moraju da insistiraju na obnavljanju bioskopske mreže i otvaranju novih digitalnih bioskopa koji bi se postepeno povezivali u lanac, pod nadzorom ovih institucija.
4. Najmanje deset srpskih filmova godišnje
Sufinansiranje iz budžeta moralo bi da obuhvati najmanje deset filmova na dva konkursa godišnje. Jasna strategija bi morala da ide u prilog odluci da bi od ovog broja polovina filmova trebalo da ima repertoarski potencijal, kako bi se se kvartalno pojavio najmanje jedan bioskopski uspešan domaći film i sačuvala umiruća bioskopska mreža sa stotinama zaposlenih.
5. Najmanje dva debitanta godišnje
Srpski film je, bez obzira na uspone i padove, uvek bio sposoban da godišnje lansira bar jednog mladog autora. No, ukoliko hoćemo da obezbedimo stabilnu autorsku bazu za sledeće decenije, neophodno je da se svake godine omogući da najmanje dva mlada autora započnu svoju profesionalnu karijeru. Pored nekoliko izuzetno uspešnih debitantskih filmova poslednjih godina, bilo je i dosta onih koji nisu uspeli da ostvare sve potencijale svog prvog filma zbog nepostojanja institucije "mentora", iskusnog i afirmisanog autora koga bi UO angažovao da pruža nedirektivnu podršku mladom stvaraocu u svim fazama stvaranja svog prvog dela.
6. Koliko "većinskih" - toliko i "manjinskih" koprodukcija godišnje
Regionalne i evropske koprodukcije su, u okolnostima sve manjeg procentualnog ulaganja u domaći film, postale važan, ako ne i nužan uslov "zatvaranja" budžeta. Ove koprodukcije, posebno u regionu, počivaju na principu reciprociteta i važno je shvatiti da je "daj-da-bi-dobio" neophodnost, i da zahteva i izuzetno pažljivu "kulturnu diplomatiju". O ovome, nažalost, godinama nismo vodili računa, dovodeći često u pitanje "prolaznost" naših kvalitetnih projekata na drugim fondovima i izazivajući jednu vrstu "odmazde" zbog nepoštovanja reciprociteta. Ovo je veoma osetljivo pitanje, zbog neophodnosti da se od manjinske koprodukcije zahteva neophodan kvalitet, ali i poštuje princip uzajamne pomoći. Izbor selektora u ovoj kategoriji veoma važan.
7. Osnivanje respektabilnog nacionalnog festivala
Svi smo svesni da je ogromna većina filmskih stvaralaca već nekoliko godina u velikoj meri frustrirana činjenicom da je novosadski Cinema city, iz brojnih razloga, sasvim neadekvatna manifestacija za godišnju prezentaciju i valorizaciju domaćeg filmskog stvaralaštva. Ovom se temom valja ozbiljno pozabaviti, jer ne treba dokazivati da je srpskoj kinematografiji neophodan nacionalni festival koji nije samo uzgredni program, uz druge muzičke i filmske manifestacije. Dve su jednako privlačne mogućnosti: da se nacionalni festival održava u Nišu zajedno sa, jedinstvenim u svetu, glumačkim festivalom, ili da - kao što je slučaj u nekim zemljama na svetu - nfestival "putuje" i da lokalne samouprave konkurišu za godišnju organizaciju i pokroviteljstvo nacionalnog festivala. Time bi se dao podsticaj regionalizaciji i omogućilo da mnogi veliki gradovi Srbije dobiju priliku da organizuju ovu manifestaciju.
8. Presecanje Gordijevog čvora zvanog Avala film
Ostaviti beskompromisno po strani sentimentalne i nostalgične predstave o tome šta je Avala film nekad bio. Ovaj studio, jedan od većih u Evropi, ali izgrađen daleko iznad potreba i nekadašnje, jugoslovenske kinematografije, ne radi već dve decenije. Umesto insistiranja na ulaganju u obnovu "mastodonta" prethodnih vremena, veći deo zemljišta na kome je Avala film treba prodati kao (veoma skupo) građevinsko zemljište, a deo dobijenog novca treba staviti na raspolaganje Ministarstvu kulture i Filmskom centru, kako bi se sagradio manji, funkcionalan digitalan filmski studio, po ugledu na Viba film u Ljubljani, s opremom za snimanje i postprodukciju, koji bi "servisirao" stvaranje domaćih filmova i pružao uslugu i manjinskim koprodukcijama.
9. Osnivanje Regionalnog filmskog fonda za razvoj projekata
Svesni smo činjenice da je Sarajevo film festival ostvario vodeću ulogu u regionu i da na izuzetan način pomaže i prezentaciji bošnjačke kinematografije. Umesto da žalimo što je FEST, kao najstariji i najcenjeniji festival na Balkanu, izgubio svoj primat u odnosu na Sarajevo, možemo da reagujemo odlučno i da prvi iniciramo osnivanje Regionalnog filmskog fonda za razvoj projekata, jer se Sarajevo već sprema da, uz veoma uspešan CineLink program, prigrabi i ovu ideju. Smatramo da ima mnogo sasvim racionalnih razloga da ovakav fond, iz kojeg bi se vremenom mogao razviti regionalni fond za sufinansiranje filmova, pripadne našoj kinematografiji. Srpski film je ipak, posmatrajući ga kako sa stanovišta gledanosti, tako i sa stanovišta učestalosti i uspešnosti regionalnih koprodukcija, ipak u značajnoj prednosti u odnosu na sarajevsku kinematografiju. Da li bi sedište ovog fonda bilo na nacionalnom festivalu ili na veoma uspešnom festivalu na Paliću, UO bi trebalo da razmotri.
10. Promena zakonske regulative u cilju privlačenja inostranih filmova
Uvođenje finansijskih olakšica kroz poreski stimulans stranim produkcijama koje snimaju na teritoriji Srbije neophodno je ukoliko želimo priliv stranog filmskog kapitala. Ipak, u ovoj oblasti treba doneti pozitivne propise, koji će zaštititi i srpsku filmsku industriju, kako ne bismo doživeli sudbinu Bugarske, čiji se domaći film potpuno ugasio dolaskom stranih producenata, jer je postalo nemoguće naći i platiti ekipu za snimanje bugarskog filma.
(Izvor: Nedeljnik, B92)