Pozvao sam sekretaricu pomoćnice prve saradnice njegovog PR menadžera, zakazao sastanak i samo mesec dana kasnije, tople prolećne večeri, već sam prošao kroz svih pet linija moralno-materijalno-fizičko-tehničkog obezbeđenja. Bio sam fasciniran koliko su daleko dogurali moderni sistemi sačinjeni od sigurnosnih kapija, kamera, pasa, mitraljeskih gnezda i grmalja u crnim odelima.
Ministar me je dočekao u svom kabinetu, za radnim stolom. Lepo je znati da neko po ceo dan brine o ovoj državi, ne mareći za radno vreme. Ispred sebe je imao neke papire po kojima je nešto švrljao i delovao je baš posvećeno. Podigao je glavu, nasmešio mi se, pružio ruku i kratko pozdravio: „Gde si, stari druže? Kako si mi? Sedi!“
Seo sam preko puta, sa druge strane masivnog pisaćeg stola od oraha i izvadio papire na kojima sam zapisao teze. Razmenili smo još neke uvodne učtivosti, pitanja o porodici, zdravlju i slobodnom vremenu koje nemamo.
Pošto nisam želeo da ga zadržavam, rešio sam odmah da pređem na stvar. Rekao sam:
„Pošto ne želim da te zadržavam, odmah ću preći na stvar. Ti svakako znaš da se ovde ne živi baš najbolje. Doduše, nikada se nije ni živelo baš najbolje, ali živelo se dobro, ponekad čak i vrlo dobro, makar na polugodištu. Mislim da je problem u tome što državni vrh nema skoro nikakav dodir sa običnim svetom, prosečnim građanima, kakav sam i sam, a koji vide situaciju mnogo neposrednije i jasnije. Došao sam da ti prenesem neka moja razmišljanja i ideje o tome kako pomoći ovoj državi, pa ako si zainteresovan, ti prenesi onim tvojima, tamo u vrhu.“
„Naravno da sam zainteresovan! Moja je dužnost, obaveza i čast da pomažem državi! Zato ste me izabrali. Pomno te pratim. Molim te, ne obraćaj pažnju ako budem delovao odsutno“ rekao je i ponovo uzeo olovku.
„E pa da krenem od najkritičnijih tačaka. Selo. Selo nam umire, ne smemo to dozvoliti. Trebalo bi nekako stimulisati ljude da ostanu na selu i žive od poljoprivrede. Jedna mlada osoba koja ostane u selu na svojoj zemlji vrednija nam je od pet njih koji odu u neki grad da rade kao prodavci za crkavicu u nekom kiosku brze hrane ili na trafici. Trebalo bi veći deo budžeta preusmeriti u poljoprivredu, modernizaciju...“
Dok sam govorio, on je zapisao nekoliko reči i nešto podvukao, a onda prokomentarisao, više za sebe:
„Dobro, ovo je možda malo riskantno“ i sa strane dopisao nešto što je ličilo na upitnik.
„Slažem se, riskantno je, ali šta ako nam je ovo poslednja šansa? Šta ako nam selo potpuno propadne i onda dođe bogati šeik iz neke zemlje za koju nismo nikad čuli, otkupi svu zemlju, a sve nas otpusti i protera? Kud ćemo onda? E zato mislim da je ovo jako važno, naša jedina interna razvojna šansa. Dalje, trebalo bi oživeti i gradove, napraviti regionalne centre od Kragujevca, Kruševca i Niša. Tu već možemo da dozvolimo strane investicije. Bolje da stranci prave fabrike i zapošljavaju naše ljude nego da sve to zvrji prazno. Ali i tome se mora pristupiti strateški, dozvoljavati izgradnju baš onih fabrika koje će najviše pokrenuti i prateće industrije u kojima imamo šanse. A ne da, pored nas živih, uvoze sirovine iz Kine i šta ti ja znam.“
Ministar je podigao glavu i jednu obrvu, pogledao me upitno i opet nešto zapisao uz komentar:
„Hmh. Ne znam, ne znam, ovo mi je možda malo nategnuto...“
„Nije nategnuto. Nemamo kud. Sami ne možemo, a sa drugima jedva funkcionišemo. Ali malo po malo, uz dobar plan, možemo da se izvučemo. Imam još ideja. Na primer, da se penzionerima, kao najbrojnijoj društvenoj grupi, uvede društveno-koristan rad. Nešto kao dečiji rad, samo humano. Oni bi za jako malu nadoknadu radili lakše fizičke i umne poslove i ne bi se osećali beskorisno, a država bi od toga imala velike koristi.“
Nešto je više puta precrtao na papiru uz odmahivanje glavom i komentar:
„Ne, ne, ovo nikada neće proći!“
„Dobro, dobro, ja ti samo iznosim ideje, a ti iskoristi one koje smatraš dobrim i izvodljivim. Imam još neke. Na primer, problem huligana, sporta i omladine. Mogli bismo da organizujemo neke ra...“
Ministar je odjednom bacio olovku, zgrabio papir po kome je sve vreme pisao, skočio sa stolice i sa sjajem u očima uskliknuo:
„Imam ga! To je to!“
„Ovaj... šta imaš? Konačno rešenje naših problema? Nisam valjda ja doprineo da se ono iskristališe? Zaista sam počastvovan...“
„Ma ne, ne. Rešenje svih naših problema? Pa to ne postoji, druže moj. Imam tiket. Ovaj sigurno dobija!“ Mahnuo je nekoliko puta papirom meni ispred nosa.
„Kakav tiket?“
„Tiket bre, za kladionicu. Šta, ti ne igraš? Ja redovno. Jurim neka iznenađenja, prelaze i jake kvote. Čekam samo da jednom dobijem, dignem lovu i – paljba odavde! Kuba, Dominikana, neka ezgotika, svejedno. Samo što dalje!“
„Čekaj, čekaj. Ti si, sve vreme dok sam ja pričao, u stvari...“
„Sastavljao tiket, normalno. Za sat vremena mi počinju Nemci. Oni su zahvalni za klađenje, igraju disciplinovano i predvidljivo. Na Engleze se ne kladim, jer obično Fulam, hahaha! To je moja mala kladioničarska šala. Je l’ da da je dobra?“
„Odlična. Ali, zašto si me pustio da pričam onoliko ako me nisi slušao? Zar ti ne remeti koncentraciju da ti neko melje dok razmišljaš o tiketu?“
„Neee, naprotiv! Navikao sam na kladionicu i tu atmosferu. Ranije sam po ceo dan visio tamo, ali onda sam upao u ovu visoku politiku i ne ide da me viđaju na takvim mestima. I nedostaje mi onaj žamor sa susednih stolova, pa ponekad pozovem nekoga da mi pravi društvo dok pravim kombinacije. Nego, je l’ mogu nešto da te zamolim – da skokneš dole, dve ulice niže je kladionica, da mi uplatiš ovo. Nemam više koga ni da šaljem. Sve telohranitelje su mi već upamtili, posumnjaće da u stvari uplaćuju za mene, pa će da se pročuje...“
„Može, može, naravno. Pa čemu služe drugari? Daj te parove i lovu i eto mene za 15 minuta.“
Izvadio je pare iz novčanika nepristojno debelog za današnje prilike i dao mi ih. Spustio sam se do obližnje kladionice i dve trećine sume uplatio na Engleze. Parove sam izabrao nasumično. Ako prođe, paljba – Kuba, Dominikana, Meksiko... mada možda ipak Švajcarska. Razmisliću.
Ostatak para investirao sam u ćevape i pivo, odmah. Što je sigurno, sigurno je.