Čitao sam, ne znam, izgleda su praznici nekad bili baš dobri. Toples žene s vencima u kosi, nešto kao FEMEN aktivistkinje danas, uz zvuke fruli i gajdi plešu po antičkim agorama. Obnavljanje nevinosti u ritualnim kupanjima po toplim mediteranskim morima. Opijanja i recitovanja poezije. Afroditine sveštenice, Velike i Male Dionisije, kojekakve misterije, vazda gole i polugole.
I na Olimpijskim igrama su trčali goli! Koliko bi samo zanimljivije bile da je i danas tako! Zamislite sprint na 100 i 200 metara, sve sama crnačka postava. Još sa preponama. Slow motion i photo finish da ne pominjem.
Onda dođoše hrišćani, partibrejkeri, i sve upropastiše. Namesto trčanja po livadama, venaca i golog kupanja, bičevanje, klečanje po kukuruzu, ispaštanje, umesto grča orgazma grč Hristovih muka na krstu. Not my cup of tea. Ubiše radost. A što reče ono Đordano Bruno, koga, prirodno, spališe zbog panteizma, „prava religija neće uništiti radost života na zemlji“.
E, tako vam je to. Celivaju leševe, to im deo rituala, i zovu svoju veru „životodavnom“. Ne gnjavite. Znam da je to „večni život“. Ali ja nisam „siromašan duhom“ kako vaši torbari preporučuju, ubedivši vas da je glupost vrlina. Evo Božić, „najradosniji“ hrišćanski praznik. Ili je to Uskrs? Aj da sad zanemarim što je plagijat, kao i 95% celog hrišćanstva – u pitanju su zapravo rimske Saturnalije, a ako su pastiri došli na poklonjenje kao što u jevanđelju piše, ovce sigurno nisu napasali krajem decembra, čak ni na Bliskom istoku. Ali, „najradosniji“?! Kako vam tek onda izgledaju oni manje radosni? Koliko bogomoljačkog cmoljavljenja, mojsijevskog zborenja bez značenja i očajnih filmova. Užas.
Ali, Uskrs ... volim! Zbog jaja i tucanja i vozdizanja! Buđenja prirode i dolaska dugih toplih dana. Vernici farbaju jaja, ja moja brijem. Ide leto, idu plaže, a ja pusti paganin u duši, ne mogu nesređen da se razgaćujem.
Kad potičeš iz jedne a živiš u drugoj kulturi, prednost je što slaviš više praznika. Evo, ja slavim dva Božića i dva Uskrsa. Mada mi katolički Božić lepši, zbog šopinga i rasprodaja, bio sam priredio prazničnu trpezu za svoje prijatelje katolike – meze, rakija (i to iz čokanjčeta!), ajvar, musaka, rolat, kafa (džezva na tufne i šećer u kocki), Beli anđeo i trobojka ... Grimaldijeve da pozovem da se ne obrukam. Domaćin čovek.
Al’ mi lepši naš Uskrs. Zbog jaja i tucanja. Ovde je običaj da se jaja, uglavnom čokoladna, kriju pa da ih deca onda traže. Pahomiju bi se dopalo i možda bi doprineo omekšavanju stava SPC prema ekumenizmu – „’Ajde dečice, potražite gde je čika Pahomije sakrio jaja, buci buci? Ispod kreveta, na stolu, u korpi ... mantije?“.
I tako rešim da prijatelje katolike upoznam sa našim pravoslavnim običajima. Da, da ... Prvi put i ja da šaram jaja.
I kako me uhvatio duh praštanja, ali onaj pravi, ne mitski hrišćanski, išaram jedno i za Amfilohija, da se potucamo i zaboravimo na razmirice, Sodomu i Gomoru. I jedno da zaveštam muzeju SPC, za kolekciju uskršnjih jaja.
E, sad, strahujem da ćete po svom starom običaju odmah da me optužite za provokaciju i loše namere. Kao, namerno sam napravio gej uskršnje jaje, tj. išarao ga u dugine boje. Ali, uopšte nije tako. Naprotiv, strogo sam vodio računa o hrišćanskoj ikonografiji. Dugine boje su tu zbog duge na kojoj Hrist kao Pantokrator često sedi. A i zbog simbolike „nebeskog mosta“, da premostimo razlike.
A na drugo jaje, nalepio sam Madonnu. Možda nije devica ali je Like a Virgin. A bogme i Like a Prayer. Tražio sam nešto zajedničko, što povezuje mene i crkvu. Da vam kažem, silno sam se namučio, jer ispostavilo se da nemamo mnogo toga zajedničkog. Tačnije, ništa. I dok sam tako razmišljao, začu se Madonna sa play liste ... Kako se nisam setio?!
Amfilohije ima svoju, ja imam svoju. Čikone. Može se reći da mi je ikona. Eto dodirne tačke. A i skorije je nešto lepo izjavila o religiji što mi je zazvučalo, Amfilohije bi rekao celomudreno, komotno uskršnja poslanica da bude – „Ne možete koristiti Boga ili religiju, da pravdate nasilje, povređujete, mrzite, diskriminišete“.
Vaistinu!
Ako se slažemo, onda da se potucamo!