RSE: Šta mislite o potezu ministra finansija Mlađana Dinkića da polovinu duga Londonskom klubu poverilaca ranije otplati?
Stevanović: Mislim da je to potez koji bi svako, ko se iole razume u finansije, uradio. Ako imate dug koji ste uzeli po određenoj kamatnoj stopi, a možete ga refinansirati po nižoj kamatnoj stopi, naravno da to treba učiniti. To će manje da boli građane Srbije po džepu kada to uradite.
S druge strane, istinski problem koji će nam se obiti o glavu ako se ne urade ozbiljne mere štednje, jeste to što je zbog konsolidacije evropske monetarne unije, tj. odluke da OECD neograničeno otkupiljuje državne hartije od vrednosti, došlo do velikog pada kamatnih stopa na svetskom tržištu. Taj pad je očešao i nas i mi se sada mnogo jeftinije zadužujemo nego ranije. Međutim, situacija da je reperna kamatna stopa na evre blizu nule neće još dugo potrajati. Onog momenta kad se kamatna stopa vrati na neki nivoe koji su normalni, za faze kada nije recesija, ako Srbija ne bude smanjila svoj dug značajno ili ako ne bude imala velike stope rasta pa da može da servisira dug, mi ćemo biti u velikim problemima. Dobro je što se ovo radi ali to što je trenutno zatišje i što nije problem da refinansiramo naše obaveze jer se sada dosta jeftino zadužujemo, ne znači da to može doveka da traje.
RSE: Ne smemo, dakle, preterivati u tom zaduživanju?
Stevanović: Tako je. Činjenica da je zaduživanje jeftino i da lako dolazimo do sredstava uopšte ne znači da se to ne može promeniti i ako se promeni, može se desiti da jako brzo upadnemo u velike probleme. Zato je sada prava prilika i da se radi refinansiranje duga, ali i da se radi na smanjenju zaduženosti i da se rade mere koje su usmerene na podsticanje rasta BDP-a. A to zahteva vrlo ozbiljne reformske poteze. Za sada ih nema.
RSE: Šta mislite o Dinkićevoj najavi poreske reforme, konkretno, o smanjenju poreza na zarade sa 12 na 10 odsto, ali i povećanju doprinosa na penziono osiguranje sa 22 na 24 odsto?
Stevanović: Naš narod imao je jednu poslovicu koja je nastala u vreme kada je šajkača korišćena za više svrha. Šajkača ima uši i taj deo šajkače se može iskoristiti kao zakrpa. Na jednom mestu mi sečemo poreze na zarade, a s druge strane te iste poslodavce opterećujemo porezima za penziono osiguranje. Dakle, ta mera definitivno ni na koji način neće olakšati poslovanje poslodavcima. Doći ćemo do toga da veći deo penzija finansiramo iz penzionog fonda, a manji deo penzija finansiramo iz samog budžeta. Sa stanovišta poslodavca nema nikakve razlike. Oni su i dalje preopterećeni. Sva istraživanja pokazuju da su nameti na rad osnovni razlog zašto nema porasta plata i nema novog zapošljavanja.
RSE: MMF dolazi 8. maja i jedan od njihovih zahteva, koji, doduše, nije nov, jeste da se reši problem javnih preduzeća u Srbiji, koji je postao perpetuum mobile. Veliki broj državnih preduzeća već decenijama je u restrukturiranju i nonstop proizvode gubitke. Vidite li vi u ovome što Dinkić kaže ikakav realan način i put da se reši problem državnih i javnih preduzeća? On najavljuje završetak tog procesa, ali takve najave smo slušali već proteklih 10 godina.
Stevanović: Jedanaest godina traje proces restrukturiranja državnih preduzeća koja nisu uspela da uđu u proces privatizacije, a otprilike poslednjih pet godina se „obavlja“ departizacija javnih preduzeća. Ja mogu samo reći da je kod nas u Srbiji u toj oblasti - obećanje ludom radovanje, dakle, da od toga nije bilo ništa. Ako su nekada hteli to da rade, to je trebalo da rade na početku svoga mandata. Ne kažem da je tu samo Dinkićeva stranka problem, pošto ni druge stranke nisu htele da se odreknu partijske kontrole nad preduzećima, što se vidi iz izbora svih kadrova koji su u tim preduzećima.
Mi to moramo da uradimo, ali će se onda javiti drugi problem, a to je da će biti jako neisplativo baviti se politikom prednjem ešalonu ljudi koji drže naše političke stranke. Kada ćemo doći u te procese? Mislim da će to biti onda kada nam bude došla voda do vrata i kada ne bude bilo drugog načina nego da se javna preduzeća upristoje i dovedu u standarde svojine, koji su danas normalni u svetu.
Što se tiče preduzeća u restrukturiranju, tu ne treba biti mnogo pametan, nego treba neko da bude hrabar pa da kaže da Srbija ne treba da baca pare u bunar; kao što su bili hrabri pa rekli da možemo da želimo svašta na Kosovu, ali da od toga nema ništa. Tako isto i sa tim preduzećima - mi možemo mnogo da želimo da ona postanu dobra i profitabilna, ali od toga nema ništa, ona su uglavnom bez budućnosti.
RSE: Prema tome treba da bankrotiraju?
Stevanović: Upravo tako. Kada bismo dobre firme rasteretili toga da finansiraju nešto što je potpuno propalo i što nema budućnosti, to što je dobro bi možda moglo brže da se razvija i da stvori radna mesta – ne u kratkom nego u nekom srednjem ili dugom roku – za one koji će ostati bez radnih mesta u tim firmama. Da se ne lažemo, ljudi koji primaju platu u firmama u restrukturiranju u stvari primaju jednu dosta veliku socijalnu pomoć.
RSE: To plaćaju građani Srbije i ta socijalna pomoć nije ni malo simbolična?
Stevanović: Ta socijalna pomoć je u vidu plate, da primaju pravu socijalnu pomoć manje bi koštalo.
RSE: Svetska banka je iznela podatak da ta državna preduzeća koja su u perpetuiranom restrukturiranju godišnje građane Srbije koštaju oko milijardu evra?
Stevanović: To je potpuno tačno. Kumulativni gubici na godišnjem nivou su toliki i oni se moraju pokriti. Ne moraju nužno da se pokrivaju iz budžeta, ali se pokrivaju tako što te firme ne ulažu u svoju infrastrukturu, kao što je, recimo, slučaj Železnice Srbije. Ona godinama ima gubitke koji se ne pokrivaju iz džepova građana Srbije, ali se pokrivaju tako što imamo voz koji od Niša do Beograda putuje sporije nego pre 120 godina. Tako vam onda loša infrastruktura nameće troškove u poslovanju. Na kraju svaku lošu poslovnu odluku neko nekada mora da plati.
RSE: Možete li da prokomentarišete Dinkićevu odluku o ponovnom paljenju peći u smederevskoj železari?
Stevanović: Da je to u redu, onda je nije trebalo ni gasiti. To je kao kad tvrdite da su subvencije super stvar za zapošljavanje. A, kad ih pitate – dobro, ako su subvenicje toliko dobre, zašto ih još ne povećate, zašto sve ne subvencionišemo - onda nema odgovora. Ista je stvar i sa paljenjem te peći. Ako smederevska železara ima budućnost, nije ni trebalo gasiti peć, zašto su to radili? Definitivno, paljenje peći nema veze sa ekonomskim rezonom. Proračuni pokazuju da ta železara kada radi, jedva uspe da pokrije manji deo zarada zaposlenih, ako i toliko uspe da pokrije. Sve ostalo je čisti gubitak koji će plaćati građani Srbije iz svog džepa. Ta železara je efikasnija kada ne radi, nego kada radi.
Otuda bi bilo mnogo uputnije da se pogleda kako su velike zemlje to uradile kada su njima propale određene industrijske grane. Proces je bolan i traje neko vreme, ali posle 10 do 15 godina problem se reši. Ako budemo pokušavali iznova da oživimo nešto što se jako teško može oživeti, čak i u najboljim slučajevima, mi ćemo samo 10 godina plaćati nešto što ne može da funkcioniše i opet ćemo se naći na istom mestu za 10 godina. A životi tih ljudi će nepovratno biti usmereni u pogrešnom pravcu.
RSE: Da li imate utisak da ima neke nove ekonomske pameti i odvažnosti one vrste koja je pokazana oko rešavanja Kosova ili je sve to drži vodu dok majstori odu?
Stevanović: Nema, nema. Takvog stepena državništva u oblasti naše ekonomije nema, kao što je pokazano na pitanju rešavanja Kosova i to jeste veliki problem. Što je najgore, vi imate jednu jednu konstantu kada je reč o URS- u ili bivšoj G17plus. Oni, naime, na početku oni krenu sa par dobrih poteza. Ono što su uradili nakon izbora, a što im je bio deo programa, što su, dakle, ukinuli fiskalne i parafiskalne namete i još neke stvari koje su pravile problem, to su bili odlični potezi i ne mogu da kažem da to ne valja. Neko vreme rade, da bi se onda opet vratili starim hokus-pokus mađioničarskim taktikama kojima pokušavaju na brzinu fingirati neke rezultate, što na kraju sve građane Srbije jako mnogo košta i mi ne idemo nigde. I opet nas isti problemi čekaju koje je trebalo rešiti možda i pre 10 godina.
Mi, dakle, uporno pokušavamo da idemo nekom prečicom, a prečice nema. Dok se od toga ne odustane i dok se ne kaže građanima kakva je stvarna situacija i kako svet funkcioniše, da mi ne možemo mimo sveta i da ako hoćemo da živimo bolje moramo biti odvažni - do tada ćemo imati jednu politiku Srbije koja se zove raspodela siromaštva, umesto politike stvaranja blagostanja za sve ljude u Srbiji.
RSE: Izašao je povodom Prvog maja naslov koji vrlo slikovito govori o stanju privrede Srbije – „Bila jednom industrijska Rakovica“. Svi se sećamo te jake industrije, doduše, u uslovima socijalističkog sistema koji smo imali, ali jedne vrlo osvešćene radničke klase. Sada gledamo Srbiju koja je devastirana, koja je deindustrijalizovana. Postoji podatak da nam treba još 30 godina da se vratimo na nivo industrijalizacije koju je bivša zemlja imala 1989. godine. Kako vidite ekonomsku budućnost ove države - kratkoročno i nešto malo dugoročnije?
Stevanović: U kratkoročnom smislu, ako ne bude bilo bitnih skretanja sa ekonomske politike koju imamo u Srbiji, nas čekaju godine vrlo mizernih stopa ekonomskog rasta. To će u doglednim godinama biti između dva i tri, u lošim godinama imaćemo negativnu stopu jedan – dva procenta.
Generalno, perspektiva je da u Srbiji dugi niz godina suštinski neće biti bolje. Živeće se isto, kao što se živi i sada. Mislim da je to katastrofa za zemlju koja je na našem nivou razvoja. To sebi može da priušti Nemačka - šta ih briga, žive dobro, pa idu polako napred i ne moraju mnogo da se potresaju zbog toga. Dakle, nama je potrebna jedna hrabrija protržišna reforma ako želimo da Srbija krene napred i sve priče usmerene na to da imamo mađioničare koji vode našu privredu i da se tako u svetu radi, nikuda ne vode.
Ne verujem, dakle, da u kratkom roku možemo fundamentalno da popravimo situaciju. Malo će nam pomoći to pristupanje Evropskoj uniji, a možda i neki hrabriji zahvati u nekim drugim sferama, ali mi našu ekonomiju moramo učiniti funkcionalnom kapitalističkom privredom, a ne kao do sada, jednom ekonomijom koja mnogo više podseća na socijalizam.
Gde je budućnost i sreća Srbije, voleo bih da o tome političari ne odlučuju, nego da puste našu privredu da sama odlučuje o tome jer mislim da tu ima dosta pameti, da nije jedina budućnost Srbije da privlači investicije, nego da ima i budućnosti u firmama koje posluju u Srbiji. Znaju i one da prave pare. Život nam pokazuje da se šanse javljaju tamo gde ljudi nisu ni sanjali da će ih biti. Sada su setili IT industrije, a IT industrija je samonikla, nije je bilo bilo ni u jednom planu i programu industrijalizacije, razvoja i rasta i ko zna gde će za pet godina preduzatan i pametan svet u Srbiji otkriti gde se mogu praviti pare.
Ne verujem lično da ćemo ikada vratiti tešku industriju kakvu smo imali u vreme socijalizma i mislim da to čak i nije loša pojava. U to doba ste imali praksu da sve zemlje proizvode sve živo, da sve proizvode televizore, veš mašine itd, što je loše sa stanovišta uklapanja u međunarodnu podelu rada. Mi treba kao mala zemlja da tražimo sreću u malom broju grana gde jesmo dobri, da to probamo da izvozimo, a sve ostalo u čemu smo loši da uvozimo od onih koji to rade bolje. To vam je klasična abeceda ekonomije - slobodna trgovina i učešće u međunarodnoj trgovini - nešto što može izvesti Srbiju na belu granu. Gde su naše komparativne prednosti, to ne znaju političari, to moraju da znaju ekonomisti.
RSE: Gde su, po vama, te naše komparativne prednosti?
Stevanović: Da znam gde su naše komparativne prednosti sa sigurnošću ja bih sada tražio pare iz nekih venture fondova i rekao da ulažem moje pare i stojim iza toga. Svako ko vam kaže prednosti za vaše pare leže tu ili tamo – izjavljuje to bez trunke odgovornosti, ta izjava nema nikakvu težinu jer je besmislena.
Ja mogu da kažem šta su, eventualno, moje komparativne prednosti u biznisu kojim se bavim. Bavim se konsaltingom i znam da imam komparativnu prednost u odnosu na druge konsultatnte iz Evropske unije jer sam jeftiniji konsultant i mogu s njima da se bijem na tržištu. Znam, dakle, da Srbija ima komparativnu prednost ako prodaje vrhunsku pamet toj EU. Naša je komparativna prednost što smo jeftiniji, što proizvodimo isti kvalitet saveta, ali za manju cenu u odnosu na Evropu i tu vam se otvaraju ogromne perspektive. Toga, recimo, pre 15 godina nije bilo kao perspektive, a sada je to definitivno jedna od komparativnih prednosti.
Gde će se još otkriti naše komparativne prednosti? Da li će to biti neki integrisani sistemi mobilne telefonije, da li će to biti nešto što tek otkrivamo, da li ćemo se ponovo vratiti poljoprivredi i pokušati, kao Italijani, da proizvodimo finu hranu koju će drugi hteti – to je nemoguće znati. Ali treba pustiti ljude da rade i komparativne prednosti će same od sebe da isplivaju.
RSE: To, međutim, znači da mi moramo sami obezbediti uslove i poslovni ambijent koji će privući investitora, koji će ga motivisati da novac ne uloži, recimo, u Bugarsku ili u Rumuniju nego u Srbiju.
Stevanović: Tako je. Jeftina državno-pravna sigurnost, minimalna regulacija, efikasne procedure, pošteno sudstvo koje brzo rešava probleme - ništa više od toga, nikakvi doprinosi, nikakva specijalna prava. Znači, potrebno je urediti bazične elemente koji tvore jedno poslovno okruženje i čine ga dobrim.
( Izvor: Radio Slobodna Evropa | Branka Trivić, B92 )