Ništa konkretno, samo izrazi ljubavi, divljenja i dubokog poštovanja, uz par aluzija na moj neobuzdani seksepil i inteligenciju koja privlači poput mirisa roštilja na sajmu knjiga.
Polučitka, štampana ćirilična slova. Muški rukopis, haotičan, ekscentričan, veoma nalik na moj. Čekaj, pa ovo JESTE moj rukopis! Umesto potpisa stoji "od tajnog obožavatelja".
Krv mi se sledila u žilama, srce sišlo u pete, kosa na glavi mi se digla. Ne, ne to sa kosom, ali može još neka glupa stilska figura, po izboru čitalaca.
Shvatio sam da sam u svojim mesečarskim fazama tajno zaljubljen u sebe. Nisam znao kako da se odbijem na fin način, tako da ne povredim svoja osećanja.
Odlučio sam da sebi napišem ljubazan odgovor u kome ću objasniti da sam naklonjen ženskom polu, ali da ću, ukoliko ikada odlučim da isprobam i druge aspekte ljubavi, svakako imati u vidu sebe.
Sročio sam sve u pozitivnom tonu i zahvalio se na dobijenoj pažnji, u nadi da se neću povrediti. Ostavio sam pismo na pisaćem stolu, gde sam i našao poslednje od tajnog samoobožavatelja.
Prošla su dva dana bez novih pisama. Pomislio sam: dobro je, upalilo je!
A onda, trećeg dana, našao sam novi koverat na stolu. Ovog puta plavi, sa crnim markerom, umesto dotadašnjih belih, sa primaocem ispisanim roze flomasterom. Nije slutilo na dobro.
Unutra je bilo klasično preteće pismo osobe koja se osetila uvređenom, odbačenom i poniženom. Nije za javnost, ali pominjane su tako stravične stvari, da sam se ozbiljno zabrinuo za svoj integritet. Za skoro četiri decenije svog bivstvovanja na planeti Zemlji nisam doživeo da mi neko pretim tako primitivnim, a opet tako zastrašujućim metodama mučenja, kasapljenja i čerečenja. Čovek koji je u stanju da makar samo napiše tako nešto, spreman je i na mnogo gore stvari.
Shvativši da je đavo odneo šalu, mada šale nije ni bilo, spakovao sam se na brzinu pre mraka i pobegao u nepoznatom pravcu. Nisam nikome rekao kuda idem. Koliko sutra ću promeniti ime. I prezime, za svaki slučaj.
Valjda me neću pronaći.