Otvoreno je pitanje ko tačno čini evrovizijsku publiku. Ako je to zaista gej događaj, onda pobeda hard rok grupe Lordi iz Finske 2006. ostaje potpuno neobjašnjiva i često se pripisuje
tinejdžerskim sms glasovima.
Slično tome, neuspeh danske pesme Drama Queen da se plasira u finale 2007, ukazuje na zaključak da je Evrovizija daleko od gej događaja. Ona je, u suštini, panevropska kulturna manifestacija koju prate najrazličitiji društveni slojevi, ljudi oba pola, različitog nivoa obrazovanja i starosti. Jedan od drugih pokazatelja koji ne idu u prilog “gej” tezi jeste taj da se prethodnih godina pokazalo nemogućim predvideti pobednika: očigledno je da veliki fanovi koji pune dvoranu finalne večeri nisu ti koji glasaju već je to mnogo širi sloj ljudi. Istovremeno, kladionice u mnogim zemljama, posebno u Ujedinjenom Kraljevstvu, rado primaju opklade na mogućeg pobednika, čak i internetom, i njihovi prihodi zavise od velike baze mogućih “kockara”.
Konačni činilac u prilog “ne gej” tezi jeste postojanje samih dijaspora. Dok se 12 poena Ujedinjenog Kraljevstva Turskoj iz 2007. možda mogu objasniti gej teorijom (zgodan pevač i ritmična pesmica), raniji poeni dodeljeni Turskoj svakako ne mogu.
Ipak, istina je da je među najvećim evrovizijskim fanovima veliki deo homoseksualaca i sociološko objašnjenje ove pojave vodi do teze o potrebi za zajednicom i urođene ljudske potrebe da se u nešto veruje i da se bori za sopstvena uverenja.
Nakon propasti komunističkih država i uzdizanja kapitalizma, pojedinac je u najvećoj meri ostao prepušten samom sebi, da se o sebi stara širom nekada podeljenog kontinenta. Većina stanovništtva od Irske pa do Turske ima ogromne dugove u obliku raznih kredita, dok se njihova vera u moć države da ih “zaštiti” poljuljala ili zbog traumatičnog prelaska na tržišnu ekonomiju u središnjoj i istočnoj Evropi, ili zbog neuspeha države da ih zaštiti od terorizma u zemljama poput Ujedinjenog Kraljevstva i Španije, ili zbog nepopularnih izmena u sistemima socijalne zaštite skandinavskih zemalja. Ovo je dovelo do porasta individualizma kod ljudi koji inače osećaju prirodnu potrebu za zajedništvom.
Strejt muškarci ovakav oblik zajedništva traže u najrazličitijim oblicima širom Evrope. U nekim zemljama se zajednička upotreba droga i alkohola vidi kao rešenje; u nekima je sport lek; u nekim retkim slučajevima porodične veze još uvek zadržavaju taj aspekt zajedništva. U svakom slučaju, izvesnost braka i kontinuiteta strejt muškarcima pruža mogućnost da obrazuju makar jednu iluziju zajedništva u svetu u kome su društvene veze pokidane. Gej muškarci, međutim, nemaju takav izlaz, dok ih njihova sklonost ka istom polu često (mada ne uvek) odvlači od sporta kao sredstva individualnog izraza. Evrovizija je plodno tle za gej muškarce sa svojom kombinacijom nostalgije, usredsređenosti na modu i svojom očiglednom sklonošću ka pop muzici koja će verovatnije privuću gej publiku u poređenju sa rep, tehno ili rok muzikom.
Povrh toga, međunarodni karakter čitavog događaja daje aromu čitavom događaju za gej publiku koja će višak svojih prihoda utrošiti na putovanja u poređenju sa strejt muškarcima koji imaju drugačije finansijske prioritete. Tendencija da se podrži “omiljena” melodija gej muškarcu takođe pruža osećaj vere u nešto, pa makar to nešto bilo i tako banalno kao što je pesma. Uspon interneta je, dalje, gej muškarcima pružio velike mogućnosti pronalaženja istomišljenika, i Evrovizija se tako razvila kao zajednički teren na kome gej muškarci pronalaze “osećaj zajedništva” koji im je toliko potreban a nedostaje im. Stvaranje individualnih fan klubova u svakoj zemlji učesnici i održavanje dodatnih, Evroviziji sličnih događaja, omogućavaju gej muškarcima dalju socijalizaciju i pruža im priliku da svoj duh zajedništva kroz takmičenje prodube u osećaj pripadanja i utehe. Za neke od tih muškaraca Evrovizija predstavlja žižnu tačku njihovih, potpuno izolovanih egzistencija, u društvima u kojima ni na koji drugi način ne mogu ispoljiti svoju homoseksualnost.
Srećom po Evroviziju, gej lobi je delimično odgovoran za učestvovanje “stare Evrope” u kojoj je opšte zanimanje za ovo takmičenje izbledelo. Zemlje poput Holandije neprestano ponavljaju da će se povući sa takmičenja, ali učestvuju još uvek, verovatno računajući na značajnu fan bazu koju prevashodno sačinjavaju homoseksualci. Međutim, u središnjoj a posebno istočnoj Evropi, bilo bi zanimljivo ispitati stepen do kojeg gej publika preovlađuje kada je Evrovizija u pitanju. Čini se da se ona u tim zemljama doživljava, pre svega, kao “besplatna” impresivna zabava za celu porodicu, posebno u mnogim marginalizovanim i malim zajednicama u kojima, zbog komunističke izolacije, muzički ukus zaostaje za trendovima zapadne Evrope.
Dok je šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka srednja i viša klasa bila ta koja je posedovala televizore, univerzalno širenje medija navodi na zaključak da Evrovizija danas dopire do daleko većeg postotka stanovništva. Kada je Grčka pobedila 2006. godine, gledanost je iznosila neverovatnih 94% za vreme pobedničkog izvođenja pesme My Number One, što je rekord grčke televizije koji je nadmašio i svečanost otvaranja Olimpijskih igara u Atini. Sasvim izvesno, ovo se ne može pripisati samo homoseksualcima.