Novosti istražuju: Šta treba očekivati posle parafiranja strateškog partnerstva Rusije i Srbije.
Sagovornici “Novosti” kažu da su strateški sporazumi danas politička “moda”, a sam potpis nije dovoljan da građani od njega osete konkretnu ekonomsku korist. Po pitanju spoljne politike Srbije, moglo bi se reći da takav dokument uspostavlja balans, osim ako ne posluži kao “smokvin” list.
Rusija ima strateško partnerstvo sa većinom bivših sovjetskih republika, zatim sa Kinom, Indijom, Španijom, dok je Srbija u poslednje četiri godine, ovakve ugovore potpisla sa Italijom, Francuskom i Kinom. Dokument pripreman tri godine potpisaće predsednici Rusije i Srbije, Vladimir Putin i Tomislav Nikolić 24. maja u Sočiju. U srpskoj delegaciji biće i prvi potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić i ministar prirodnih resursa, rudarstva i prostornog planiranja Milan Bačević.
Ekonomista Milan Kovačević kaže da osim saradnje sa “Fijatom” ne vidi da se nešto bitnije desilo otkako su Srbija i Italija strateški partneri:
"Potpisi na ova partnerstva više su politički i diplomatski akt nego što imaju neko direktno dejstvo. Oni su potvrda želje da se želi više. Ugovor sa Rusijom mogao da raskravi odnose i otvori prostor za bilateralne sporazume o trgovini i u drugim oblastima, mada su takvi aranžmani često u korist druge strane. Sporazum sa Rusijom može da nosi i poruku: Mi idemo u EU, ali nismo oduševljeni kako nas tamo primaju”.
Nenad Popović, potpredsednik Skupštine i predsednik poslaničke grupe prijateljstva sa Rusijom, kaže da odluka o potpisivanju sporazuma o strateškom partnerstvu sa Rusijom ukazuje na snažnu i dugoročnu opredeljenost Srbije ka razvoju najboljih političkih, ekonomskih i kulturnih veza između naše dve zemlje.
"Potpisivanje sporazuma je važna politička odluka koju, siguran sam, podržava svaki građanin Srbije, ali sam potpis nije dovoljan da građani od ovog sporazuma osete konkretnu ekonomsku korist. Da bi se to dogodilo, neophodno je da sve institucije države Srbije intenzivnije počnu da rade na razvoju ekonomske i privredne saradnje sa Rusijom", navodi nam Popović.
" Moramo da stvaramo uslove za dolazak ruskih investicija u Srbiju kao i da povećamo izvoz domaće privrede na veliko rusko tržište."
U ovoj fazi, Popović saradnju pre svega vidi kroz partnerstvo naših velikih državnih firmi na izgradnji planiranih infrastrukturnih projekata u Srbiji, “Južnog toka”, železnice, gasifikacije... Ti veliki projekti, kaže, zahtevaće masovno angažovanje male i srednje privrede kako iz Srbije, tako i iz Rusije.
ROK TRAJANJA
Imaju li strateška partnerstva “rok trajanja” i važe li bez obzira na to koje političke strukture dolaze na vlast na obe strane?
"Ovi sporzumi su kao međunarodni ugovori koji mogu biti oročeni. Kada nisu, onda traju dok se okolnosti ne promene. Kada nema roka trajanja aranžman traje dok jedna strana ne zatraži otkazivanje ugovora", kaže profesor Simić.
Strateški sporazumi, po mišljenju analitičara Đorđa Vukadinovića, danas su moda u politici i imaju formalni i paradni karakter, dok su u drugim vremenima imali ozbiljniji smisao i težinu.
"Sporazum sa Rusijom je dugo pripreman i više puta je odlagano njegovo potpisivanje, što može da govori da će imati ozbiljnije posledice od, na primer, onog sa Francuskom koji je puka formalnost. Imao bi šansu da ne ostane mrtvo slovo na papiru, ali to će zavisiti od volje političkih garnitutra u Moskvi i u Beogradu" - kaže Vukadinović.
A, koliku će pažnju strateškom povezivanju Rusije i Srbije posvetiti političke garniture sa Zapada i može li ono biti srpski “džoker” u rasplitanju kosovskog čvora?
"Zapad će ga posmatrati uzdignute obrve, s obzirom na stalne sumnje koje postoje u vezi sa srpsko-ruskim odnosima" - kaže nam Vukadinović.
"Međutim, imajući u vidu brojne susrete sa zapadnim liderima od Bajdena do Vestervelea, ne verujem da sporazum znači veliki zaokret ka Istoku. On može biti uvertira u ostvarivanju balansa u spoljnoj politici koja se okreće oko osovine Brisel-Vašington, ali nije ono čega se neki plaše, a drugi priželjkuju. Kosovo bi bio najvažniji politički razlog za potpisivanje sporazuma, osim ako za njega nije kasno jer se na briselskom koloseku odmaklo suviše daleko. Možda će ovo biti kočenje i korekcija tog kursa, a sve može biti i smokvin list pod kojim će se nastaviti istim kursom."
U slučaju Francuske i Italije slabo je bilo vidljivo da su se “zalegale” za Srbiju, a profesor Fakulteta političkih nauka Predrag Simić kaže nam da su ove države mogle da reaguju u uskim okvirima, kao i da one imaju važnije partnere od Srbije, pre svega u SAD.
"Partnerstvo sa Italijom je dalo rezultat kroz posao sa “Fijatom”, sa Kinom se rezultat vidi kroz gradnju mostova i puteva, sa Francuskom kroz kredite, ali to nije dovoljno. Ovi ugovori su daleko od onoga što je nekada Tito potpisivao sa SSSR-om o pomoći i savezništvu" - kaže Simić.
"U slučaju Rusije, najvažnije će biti da sporazum donese nova ulaganja, a s obzirom na okretanje Srbije ka Zapadu to će biti uravnoteženje srpske politike i smirivanje ruske rezervisanosti posle Briselskog sporazuma."
Dok dokument sa Rusijom čeka finale, pomalja li se sledeći strateški partner? Premijer Ivica Dačić, zadovoljan jednonedeljnom posetom SAD naveo je da je u razgovorima sa domaćinima zaklLJUno da je moguća - strateška saradnja. Biće još uzdignutih obrva...
"Srbija je jedina zemlja na svetu koja ima bescarinski sporazum sa Rusijom, Kazahstanom i Belorusijom. To je tržište sa više od 200 miliona ljudi gde mi praktično sve domaće proizvode možemo da izvozimo bez carina" - kaže Popović.
" Zahvaljući tome naši proizvodi su na tom tržištu u startu za 20 odsto jeftiniji od proizvoda iz EU. Ovaj sporazum je naša velika razvojna šansa, kako za povećanje izvoza i zapošljavanja tako i za privlačenje stranih investicija u Srbiju. Sve više zapadnih kompanija otvara proizvodnju u Srbiji upravo zbog ovog sporazuma, jer im on omogućava da budu konkurentniji sa cenom na velikom ruskom tržištu."
Izvor: Novosti, B92