Miris, kafa i cigareta ako neko puši. Onaj osećaj kada mislite da ne možete da se pokrenete ako ne popijete jutarnju. Ipak, nema prave turske kafe bez džezve i fildžana, kažu.
Jedan deo moje porodice poreklom je iz BiH, a svi znamo da mnogi kada se kaže turska kafa na ovim prostorima prvo pomisle upravo na ovu ex republiku. Moja prababa je imala upravo jedan ovakav fildžan i šoljice. Bila je krupna žena, fantastično sređene kose i izuzetno otresita. Ko nje se tačno znalo šta sme, a šta ne sme. Sela bi ujutru u dvorište, zapalila cigaretu i dugo, dok smo mi još najčešće spavali, sedela, gledala u daljinu i ispijala svoju kafu i pušila cigaretu. Ona tada nije bila ona mila i topla žena kakva je bila tokom ostalih delova dana. Bila je nekako potpuno u mislima, namrštena i delovala jače nego inače.
To bi tako trajalo i po sat vremena, a onda bi moja vremešna bakica ustajala i kretala za svojim poslovima.
Posle je njen dan išao sasvim normalnim tokom za bakice njenih godina - kuvanje ručka, mešenje domaćeg hleba, pranje... Ali taj njen jutarnji ritual je bio neki samo njen trenutak kada je ona od obične bakice postajala čovek-žena i bežala u neki svoj svet.
Čudo su bile te žene nekada. Pravo čudo.