-Prepoznali smo se kao ekipa još od novembra, decembra ’80. kad sam prvi put na festivalu (omladinskom, u Subotici, prim. M.Ć.) slušao Film, a on Idole. Rođeni smo iste godine, mesec dana je mlađi. Imamo sličnu priču, on sa svojim basistom Marinom Pelajićem je živeo u istoj zgradi kao i ja sa Zdenkom Kolarom... Ta priča traje dugo i imala je različite inkarnacije, mnogo je toga naše prijateljstvo preživelo ali nismo nikad snimali zajedno. Do ovoga je spontano došlo 2010. Prvo smo Rundek i ja svirali sa Ljetnim kinom u Puli, pa su oni meni bili gosti u Zagrebu, Beogradu... Da skratim priču, krajem 2011. smo odsvirali koncert u zagrebačkom Saxu i tu smo se dogovorili oko prvog singla, pesme „Najlepša“. Max je to čuo...
...kao „Svakog jutra“...
-Tako je. Jako mu se dopala, poželeo je da napravi svoj aranžman, ja sam rekao „Hajde, al’ onda daj da snimamo i nešto novo“.
„Svakog jutra“ je mnogima bila najdraža pesma sa albuma „Sve laži sveta“ tadašnjeg Vlada Divljan Old Stars Benda.
-Da, ali nažalost 97 posto publike nikad nije čulo sve te pesme.
Sećam se pre svega kao radijski voditelj, vrteli smo je dosta.
-Moguće, ali šira publika, ova koja dolazi na koncerte... Ta ploča kao da nije ni izašla, osim pesme „Odnesi me“. Onda smo, kažem, od te jedne pesme došli na dve, od dve na četiri, otuda i „Četiri godišnja doba“. Spontano, bez nekih tenzija, budžeta, sponzora – sve je napravljeno uz malu pomoć naših prijatelja, kako bi to rekli Bitlsi.
Nastupili ste nedavno u zagrebačkoj Tvornici, šta je bilo pre toga ?
-Imali smo Split, više Zagreba, a u Tvornici smo sad jako dobro prošli, nismo dosadili ljudima. Ovo će biti prvi koncert van Hrvatske sa Ljetnim kinom. Imamo zakazanu letnju mini turneju, treba da sviramo i Bosnu, Makedoniju, negde na jesen, ne znam još tačko kad.
Kako su koncerti koncipirani, koliko su različiti u odnosu na nastupe sa Nevladinom organizacijom ?
-Ima dosta razlike, drugačije zvuči. Pesme mogu da se prepoznaju, trudili smo se ipak da ih ne promenimo baš toliko (smeh).
A u repertoarskom smislu ?
-Nema neke velike razlike. Ima pesama koje ne sviramo, neke druge sviramo. Zvučna slika je, pre svega, bitno drugačija, energija je drugačija. Sve je akustika, ali nije smireno.
-Trenutno smo „na porodiljskom odsustvu“. Svaki član svira ili još u nekom drugom bendu, ili u filharmoniji, tako da je ovo neka vrsta pauze. Sviramo od ’96, bio je u početku i Gile tu ali, praktično, nije bilo promena. Pauza će nam dobro doći, ali sigurno ne nameravam da rasturim taj bend.
Kad pomenuste Gileta, pratite li šta sada radi ?
-Pratim. Svaki put me obraduje kad vidim da je neko iz moje generacije aktuelan i da radi neke relevantne stvari.
Austrija, godina 2013. Kako se živi ?
-Ja sam vazda na relaciji. Ove godine sam bio više u Zagrebu nego obično, pošto uglavnom idem za Beograd, a radim i muziku za pozorišnu predstavu u Ljubljani. Putevima AVNOJ-a. U Beču je život dobar. Oseti se, međutim, kriza, ne toliko kao ovde, ali se oseti. Zatvaraju se, jedna po jedna, ustanove koje su sponzorisale umetnost.
Sigurno stižete, s obzirom na duže boravke u Beogradu i Zagrebu nego ranije, da podrobnije ispratite regionalnu pop-rok scenu ?
-Osnovni problem je da ona prilično marginalizovana. Nemamo jaka, velika imena koja pune prostore i to je, valjda, u skladu sa vremenom u kom živimo. Korporativan način posmatranja stvari – prolaze samo one koje su, nazovi, velike i, po nečijem mišljenju, bitne, a sve ostalo je problematično. Ako ne donosi sigurne pare, gura se na margine. Većina tih emisija koje se bave rokenrolom su iza ponoći, kao da smo pornografija. Ima dosta otežavajućih okolnosti, čitava atmosfera nije previše stimulišuća. Mladi muzičari teško mogu, ne da žive od toga, već da, uopšte, vide neku dobrobit. Većina ljudi ne ulazi u to da bi zaradila neke velike pare i ne znam kako živela, ali, posle pet godina potucanja od nemila do nedraga, kad vidiš da to ne ide dalje, moraš nešto da preduzmeš – promeniš stil muzike ili posao ili... Nije lako, ali, opet, rekao bih da je ta scena možda i bolja nego što zaslužujemo. Ne možeš ti rokenrol, urbanu kulturu da neguješ u staklenoj bašti, tako što ćeš neki bend finansirati očekujući da bude dobar, ali pitanje je šta bi i od nas svih bilo ranih osamdesetih da nam SKC nije otvorio vrata i omogućio makar da sviramo u profi uslovima. Da mi je neko pričao da ću danas hvaliti kulturnu politiku sedamdesetih, nasmejao bih mu se, ali, došlo je, zaista, do toga.
Kažete da više nema nikakvih merila ?
-Ne mislim da stvari treba cenzurisati, ali mora da postoji neko ko razmišlja kud to sve ide, i da postoje različite vrste medija gde sve to može da se plasira. Mora da postoji neka vrsta kulturne politike, inače ćemo doći do gladijatorskih igara. Da ih danas dozvole, to bi bilo najbolji posao i najveća zarada na svetu. Svi bi dolazili da vide javna pogubljenja, kako će nekog da pojede tigar, ili kako će nekog da probodu. Neke odrednice moraju da postoje – zato se biraju ljudi koji su široki, svesni. Kad je haotično, onda prolazi samo ono što je komercijalno po svaku cenu. Znamo da to često nisu Bog zna kakve vrednosti. Da se ne razumemo pogrešno – preživeće ljudi i bez rokenrola i bez svih nas, al’ očigledno se taj rok i dalje sluša u svetu, ima svoje mesto.
Kao i filmska muzika koju ste dosta radili. Dešava li se nešto na tom polju ? Postoji li neko ostvarenje za koje ste rekli „E, da sam ja pisao ovu muziku...“ ?
-„Psiho“, samo ne bih napisao tako dobru muziku kao Bernard Herman. Bilo je filmova za koje sam zažalio što nisam radio ja, ali pomiri se čovek sa svim i svačim.
-Dobre (smeh). Hičkok mi je jedan od omiljenih režisera. Volim pametne filmove, ali ne one koji se trude da to budu, već koji imaju dobar scenario. Ne postoji određeni žanr – volim i vestern, i ratne i komedije... Film treba da bude napravljen s razlogom i duhom, oseti se kad cela ekipa diše. Poslednje što sam radio bio je kratkometražni film Igora Mirkovića „Balavica“, kadrovi odatle su iskorišćeni za spot „Vodim te na more“, ta pesma je glavna tema.
Dugo najavljujete svoju kompilaciju filmske muzike ?
-Mislim da će, konačno, izaći do kraja godine. Zvaće se „Muzika za ekran, binu i lift“. Ne treba zapostavljati ni liftove, ljudi mnogo vremena provedu u njima.
A neka sveobuhvatna kompilacija ?
-To nije jednostavno napraviti, jer su pesme nastajale u različitim periodima. Neke su u vlasništvu bivšeg Jugotona, sada Croatia Recordsa, neke PGP-a... Možda bi to trebalo sve ponovo snimiti, a ko će to da radi...
Vlada Divljan i Ljetno kino je prva posleratna srpsko-hrvatska grupa, bar na nekom višem nivou. Kako gledate na to ? Imate, na neki način, istorijski značaj.
-Hvala, hvala (smeh). Pa evo, vidite, posle ovooog (karikira) zvanja nosioca spomenice iz ’81. koje smo sami sebi dodelili, još jedan istorijski trenutak. Nismo pravili taj bend da bi u njemu bili Srbi i Hrvati, nego je priča, pre svega, moja i Maxova, odatle je krenula, ali ne mogu reći da mi ne prija to jer je dokaz ne samo da može, nego i da se super zabavljamo i da se, nećete poverovati, međusobno razumemo. To jeste, ne mogu da kažem neka vrsta misije pošto je suviše pretenciozno, ali mislimo da nema života za sve nas, ne samo za rok muzičare već za sve ljude koji se bave nečim što nosi prefiks urbanog, bez ozbiljnijeg regionalnog povezivanja. To je kao i u sportu i u svim tim drugim atrakcijama u kojima učestvuje publika. Mi smo možda prvi organizovan bend koji malo duže radi, da nije neka ad-hoc postava koja se skuplja i rastura. Postoje, tu i tamo, neki logistički problemi, kao i oko plasiranja nekih pesama u određenim sredinama, radimo da bismo to prevazišli.
Možete li na blic da izdvojite pet omilujenih domaćih novotalasnih pesama ?
-Od bendova su tu Film, Haustor, Idoli, Orgazam, Šarlo, ako je pet, a što se pesama tiče... Kad smo kod Šarla, verovatno je to „Niko kao ja“ ili „Ona se budi“, mada ja volim i pesmu „Mali čovek“. Od Orgazma, recimo, „Krokodili dolaze“, „Nebo“ je isto dobra stvar, a opet ja volim „Vi, što virite iz džepova solitera...“ (peva). „Moderna djevojka“ je pesma koju najviše volim od Filma, a od Haustora ljetnje haljine, „Ena“ je već malo kasnije nastala, pa „Neobičan dan“... Teško mi je da se opredelim za po jednu pesmu.
Petak, 7. jun. Koncert Vlade Divljana i Ljetnog kina, u isto vreme i fudbalska utakmica Belgija – Srbija...
-To nisam ni znao, jel’ moguće... Moraćemo da otkažemo utakmicu (smeh). Nezavisno od toga koliko unapred smisliš koncert, nešto se desi. Verujem da ima dovoljno publike koja će doći na koncert, pogotovo što plasman srbije ne zavisi od tog meča.
A kolebljivo vreme, plašite li se toga ?
-Svakih 15 minuta se menja, više liči na Amsterdam nego na Beograd. Plašimo se al’ opet... Da se čovek svega plaši, nikuda ne bi otišao. Imamo alternativu i da prebacimo koncert za sutradan, ili da držimo jedan ili dva koncerta u sali, u zavisnosti od prodaje karata... Ulaznice će se verovatno najviše prodavati poslednjeg dana, kad ljudi vide kakvo je vreme.
Najavljujete više od dva sata svirke ?
-Da, s tim što postoji moj deo i „afterparty“ deo. Ukoliko ljudi ostanu, Ljetno kino će nastaviti da svira nešto iz svog repertoara.