Ništa. Bilo je suviše rano. U to vreme, nije bilo nikakvog tv programa ni pre podne, a kamoli u 5 ujutru. Izašao sam u kratku šetnju po svom kraju. Bilo je jako malo saobraćaja. Svega dvoje-troje kola je prolazilo ulicom u minutu. Tu i tamo, i poneki gradski autobus sa radnicima koji su išli u prvu smenu. Vazduh je bio čistiji. Nivo buke na ulici bar duplo manji nego u moje vreme. U mom vremenu. U mom pravom vremenu. Nikako da se naviknem na precizno izražavanje. Uostalom, koga briga.
Nisam imao novca za Politiku, a nisam imao ni srca da je ukradem od bakice koja je radila u trafici pored koje sam prošao, u blizini moje kuće. U svakom slučaju, morao sam hitno da dođem do nekih para. Vratio sam se kući i počeo da preturam po ormarima i razgledam po kući. Bilo je stvari bez kojih se moglo. Ali, kome ih prodati? Švercerima na Zelenom vencu, kome drugom! Oni su čak i tih ranih osamdesetih imali potpuno razrađen biznis. Siva ekonomija uvek je bila prisutna. Samo je još trebalo pronaći robu koja bi im mogla biti interesantna.
Usput sam uključio radio, da ne preturam po ormarima u neprijatnoj tišini. Bio je podešen na Studio B sa kog je curio spori bluz. Idealno. Pronašao sam neku žensku odeću koja sigurno nije bila moja, s obzirom na to da osamdesetih godina nisam nosio žensku odeću. Nisam, doduše, ni kasnije, a ni pre. Dok sam preturao, primetio sam nekoliko etiketa na staromodnim suknjama i bluzama – ni traga od one, danas zloglasne i praktično jedine: „Made in China“. Stara dobra vremena kada nam je čak i odeća bila evropskog porekla. Sakupio sam sve ženske stvari u jednu veću najlon-kesu. Naišao sam i na nekoliko komada alata bez koga sam sigurno mogao. Još nekoliko ploča. Ostavio sam Atomsko sklonište i Riblju Čorbu. „Mrtva priroda“ je bilo prvo pravo remek-delo domaćeg roka sa kojim sam se susreo kao klinac. Masni rifovi i nepredviva solo-gitara Rajka Kojića, uz podršku Vicka, Miše i Bajage, sve zaokruženo Borinim promukim glasom, a upakovano u genijalni omot Jugoslava Vlahovića. Sećam se da sam se naježio kada sam je prvi put slušao. Ne, tebe ne dam! Spremio sam nekoliko manje poznatih izvođača i grupa koje nisam slušao. Ispod hrpe Alana Fordova (njih - ni za živu glavu!) pojavio se Grundig kasetofon, verovatno neispravan, s obzirom na debljinu sloja prašine koji ga je prekrivao po ivicama koje nisu bile zaštićene stripovima. Spakovao sam i njega. Osim jednog šešira i dve upotrebljive kravate, nisam našao ništa više što bi moglo biti zanimljivo preprodavcima i prevarantima sa Zelenog venca. Svejedno, bila je poprilična gomila.
Tačno u 7:15, kao i svakog jutra toliko godina unazad, sa radija se začula instrumentalna blago džezirana verzija „U ranu zoru“, a za njom i mrzovoljni glas Duška Radovića. Dule je svakog dana pomagao sugrađanima da otvore oči - i bukvalno i metaforički. Njegovi aforizmi i na prvi pogled neobična zapažanja su se prepričavali u prevozu, na ulici, u kancelariji, u školskoj klupi. Bar sam ih ja prepričavao drugovima iz odeljenja svakog jutra. Špica me je na trenutak vratila u detinjstvo, kada sam, uz šolju bele kafe skoro svakog jutra sedeo sa roditeljima u kuhinji i slušao emisiju. Oni su se spremali za posao, a ja sam ubijao vreme pre odlaska u školu. U sadašnjost, odnosno prošlost u odnosu na moju pravu sadašnjost, ali sadašnjost u odnosu na moje misli, vratio me je Duškov glas. Jutros je bio nekako posebno ogorčen:
„Kad više ne bude ni vas, ni vaše slave i privilegija, vaša deca će prodavati Dedinje deci fudbalera, pevača, trgovaca i nakupaca. Posle kraće pauze, Dedinje će ponovo postati ono što je nekad bilo.“
Izletelo mi je, naglas: „Svaka čast, majstore!“ Našao se i neko dovoljno hrabar da ovo kaže javno, u ime naroda. Na stranu to što je tačno predvideo budućnost, u tom trenutku ova izjava je bila prilično bombastična. Zbog nje su ga najverovatnije i sklonili sa radija. Baš sam neki dan pre ovog neplaniranog puta u prošlost čitao jednu od tri knjige „Beograde, dobro jutro“ i neke članke na Internetu o tome kako je i zašto kultna emisija ukinuta baš ove, 1983. godine. Emisija se završila, a ja sam, zadovoljan prikupljenom gomilom stvari za prodaju, nagradio sebe dremkom od pola sata, koja se pretvorila u spavanje od dva i po. A pre samo nekoliko sati sam se probudio odmoran! Verovatno me je vremenska razlika iscrpljivala. Ustao sam po drugi put tog jutra, a onda sam pošao po preko potreban novac.
Na izlasku iz dvorišta, ugledao sam prvog komšiju kako izlazi iz kuće i zaključava vrata. Javio sam mu se, iako nisam znao ko je. Po godinama, to je mogao biti deda mojih komšija iz sadašnjosti, ali ja osamdesetih godina nisam stanovao ovde, pa se zato ni ne znamo. Svejedno sam mu se javio, a on mi je ljubazno odgovorio. Još jedan davno zaboravljeni običaj.
Krenuo sam ka Zelenom vencu peške, da ne bih morao da crvenim u autobusu zbog svoje besparice. Na jednoj livadi, nedaleko od kuće, primetio sam grupu dečaka koji čuče okupljeni oko nečega. Ili nekoga. Više od dvoje dece na istom mestu u isto vreme, a da se ne radi o igraonici. Od kad ovako nešto nisam video! Nisu bili glasni pa sam se uplašio da se nekome možda nešto desilo. Kada sam prišao i začuo davno zaboravljene izraze poput „tuš pre roše“ i „nema gvozdenaca“, laknulo mi je. Klikeri. Bio sam osrednji klikeraš, nekada bih dobijao, a nekada gubio. Ali kada sam video decu kako se igraju, bilo mi je drago što sam i ja bio jedan od njih, jedan iz generacija koje su imale sreće da veći deo detinjstva provedu van kuće, ali ne „na ulici“, nego u igri, bavljenju sportom i druženju. Stara dobra vremena. Nisam znao da prošlost može da ti nedostaje čak i dok je ponovo proživljavaš.