Klinac je ušao, unutra je bila jedna prazna kabina i ja sam ga pustio da uđe pošto je bio u redu pre mene. Nakon kratkog vremena nešto je lupilo dva puta. Nedugo nakon toga klinac je izašao napolje, zahvalio mi se, oprao ruke i istrčao iz toaleta. Ulazivši u kabinu primetio sam da je poklopac na wc šolji spušten što me je začudilo. Podigavši ga, pogledao sam u lanac od vodokotlića koji je bio u visini moje glave. Onda sam se zamislio na koji sekund i skapirao da klinac nikako nije mogao sa svojom visinom da dohvati taj lanac, te da je spustio poklopac na wc šolji (to je lupilo prvi put), popeo se na isti, povukao vodu , skočio dole (to je lupilo drugi put) i tek onda izašao.
Nasmejao sam se i pomislio: “Ma da li je moguće da te je neko toliko lepo vaspitao?” Objektivno - u pitanju je dete - predškolac i u njegovim godinama bi podjednako rezonsko razmišljanje bilo da ukoliko fizički ne može da dohvati taj lanac, ostavi sve kako jeste (kao što bi većina dece uradila), istrči napolje i napravi se lud. I niko ne bi mogao da mu zapravo zameri jer je on samo dete. Ali ne. Ovog klinca je neko sasvim dobro naučio osnovnoj kulturi i ponašanju i to u takvoj meri da se on trudio na način na koji se od jednog deteta njegovog uzrasta to uopšte ne očekuje, samo da bi ispoštovao model ponašanja koji mu je neko usadio.
Kada malo bolje razmislim i pogledam dosta dece oko sebe, ali one starije dece, uzrasta između 13 i 18 godina, uhvati me blaga jeza. Veliki broj njih ne poseduje osnovnu kulturu poput “dobar dan” ili “doviđenja”, persiranja starijima, ustajanja u javnom prevozu i uopšte kulturnog ponašanja i ophođenja. Istina, ovo su pubertetlije a svi znamo kako se pubertetlije generalno ponašaju i kako to izgleda kada nekoga “drmaju hormoni”. Ipak, neke stvari se nose iz kuće i nema tih hormona i tog puberteta koji može da bude iznad toga. Otvaranje i pridržavanje vrata, rečenice poput “je l’ Vam potrebna neka pomoć”, sposobnost da se saslušaju stariji čak i kada je ono što govore dosadno – to su stvari kojima te nauči porodica i stvari koje se nose iz kuće.
U društvu i državi u kojima se teško živi i gde se najveći broj roditelja bori za golu egzistenciju porodice, nemajući pri tom vremena da se adekvatno posveti svojoj deci i njihovom vapitanju, svedoci smo mladih generacija koje u velikom broju čine nekvalitetno odgojena i nepravilno socijalizovana deca. To su deca nasilnici i huligani o kojima sve češće čitamo, to su deca koja neumereno piju, puše i drogiraju se već od sredine osnovne škole, to su deca koja imaju po 90 krivičnih prijava za najrazličitija krivična dela, to su deca koja psuju i ne poštuju starije ljude na ulici i u prevozu.
Deca, naročito ona mala, su kao sunđer – upijaju sve što se dešava oko njih i sve što im se servira. Ako budu okružena ljubavlju, pažnjom, kulturom, poštovanjem, umerenošću i budunaučena pravim vrednostima odrašće u ljude koji će se truditi da budu dosledni ovim vrednostima u životu. Ako ih pustite da ih obrazuje ulica, ako pred njima psujete i vičete, budete nasilni ili ih jednostavno zanemarujete i prepustite televiziji ili okruženju kojem do njih nije stalo, onda nemojte da se iznenadite kada jednog dana budete čitali o maloletničkim bandama u vašem gradu i ugledate poznate vam inicijale među članovima.
Ne znam zbog čega, ali iskreno verujem da roditelji malog plavog klinca iz MekDonaldsa vrlo verovatno neće morati da brinu o tome jednog dana.