Imućniji mladi parovi u Pekingu, Šangaju i drugim većim kineskim metropolama svakog ponedeljka ujutru ostavljaju svoje trogodišnjake u vrtićima-internatima i dolaze po njih tek u petak uveče. Deca uglavnom pripadaju novoj kineskoj eliti biznismena, jer pet dana provedenih s vaspitačicama i vršnjacima u tim specijalnim ustanovama mesečno košta 1.000 dolara.
Budući da se u kineskoj kulturi porodici pridaje najveći značaj, mnogi se pitaju zašto se roditelji odlučuju na tako drastičan korak.
- Jedni misle da time kod deteta neguju samostalnost, drugi nemaju snage da se posvete mališanu kad se mrtvi umorni vrate s posla - objašnjava Su Đing, direktorka vrtića Kangćijao u Šangaju. Ona dodaje da u kineskom društvu deca brinu o starim roditeljima tako da u istom domaćinstvu često žive bake i deke i s majčine i s očeve strane, dakle jedno dete i šestoro odraslih.
Vrtići-internati su počeli da niču 1949. i bili su namenjeni ratnoj siročadi iz građanskog rata, ali i deci novih komunističkih vođa koji nisu imali vremena da se bave potomstvom. Danas su popularni među novom bogatom elitom koja ih smatra statusnim simbolom.
Međutim, psiholog Han Mej Ling među pacijentima ima mnogo tinejdžera i odraslih mladih ljudi kojima je to traumatično iskustvo ostavilo ožiljke.
- Ta deca se osećaju napuštenom i bezvrednom. Kasnije ne umeju da se ponašaju u rođenoj porodici. Samostalnost kojom se roditelji pravdaju postoji samo u njihovim glavama, a ta koncepcija je veoma okrutna - ocenila je ona.
Malim trogodišnjacima najteže je uveče. Danju su zaokupljena brojnim aktivnostima i igrom s vaspitačicama i vršnjacima, ali se pred spavanje sete mame i tate i polovina njih uspava se u suzama.
- Za dva meseca niko više ne plače. Ako im nedostaju roditelji, imaju njihovu sliku pa mogu da se uteše - kaže vaspitačica Huang Jing.
Izvor: Blic