Ljudi pokazuju svoje čežnje i ranjivosti na plesnim večerima – emocije koje ostaju prikrivene u svakodnevnom životu. Argentinski tango poznat je kao sinonim za strast, senzualnost, a ponekad i slatku patnju.
Ali ovaj ples se može pretvoriti i u društvenu “igru”, u kojoj se susreću mnogobrojne ljudske potrebe i ukrštaju mnoge intimne priče. Milonga – mesto gde se tango pleše kao društveni ples širom sveta – najdemokratičniji je od svih svetova: mladi i sredovečni, lepi i ružni, bogati i siromašni, ugledni i opskurni… profesionalci ili amateri… umetnici, intelektualci, narko dileri, besposličari, radnici… usamljeni ili u parovima, traže i pronalaze svoje trominutne romanse u zagrljajima poznatih ili nepoznatih.
Miris nostalgije i izuvenih cipela, otvorene boce šampanjca na stolovima, kretanje na podijumu u smeru suprotnom od kazaljke na satu, svaka pesma duga oko tri minuta, noge isprepletane u konverzaciji… Momenti prepuštenosti, zanosa, zavođenja ili samougađanja… I tako dalje, čitavu noć do ranih jutarnjih časova, kreirajući kombinacije skoro nezamislive u spoljnom svetu.
Kao neko ko već nekoliko godina pleše tango i kreće se u krugovima ljubitelja tanga, pokušavam da pristupim ovoj temi i da je sagledam iznutra. Fotografišem tango plesače, ili bi se pre moglo reći redovne posetioce milongi, u Buenos Ajresu i Beogradu, dok plešu kao i odmah nakon plesa.
Međutim, tango ovde nije predstavljen u vidu svojih popularnih figura i stereotipnih simbola; on je prisutan u pomalo prikrivenom obliku, kao značajan deo vizuelne enigme koja govori o ovom neobičnom načinu povezivanja ljudi.
Ovaj projekat nastajao je tokom 2011. i 2012. godine, a se sastoji iz dva dela. Prvi deo čine fotografije plesača u toku plesa, a drugi deo čini izbor portreta plesača, snimljenih odmah nakon što su istupili sa podijuma za ples, u snažnim emocionalnim stanjima, i jednoj dubljoj dimenziji sreće ili transa.
Ovaj projekat je značajan i zbog samog fenomena kojim se bavi. Sve je veća zainteresovanost i opčinjenost argentinskim tangom među Beograđanima, što pokazuju rapidni rast tango zajednice i organizovanje tango festivala po regionu. Ciljna grupa ove izložbe je regularna beogradska publika koja prati umetnost, posećuje izložbe, uključujući fotografiju, a takođe i ljubitelji argentinskog tanga. Ideja je da se putem fotografije, kao medijuma u prikazivanju fenomena društva i kulture, u okvirima savremene umetnosti, kroz jedan subjektivan izraz, dostigne spoj vizuelne umetnosti i plesa, ali ništa manje i nepresušne teme o međuljudskim odnosima. (Katarina Radović)