Interesovanje za ispovest Marije Šerifović je očekivano. Divljenje toj ispovesti je iznenađenje. Ali ne zbog toga što se mlada pevačica na bilo šta „usudila“ pa joj treba skinuti kapu za hrabrost i odbraniti je od razularene većine. Naprotiv, Marija ne samo da se nije usudila da potvrdi javnu tajnu o svojoj seksualnosti, što su i vrapci na granama očekivali kao „jezgro“ i suštinu njene ispovesti, već je još jednom izrugala i glupoj publici u Sava centru i LGBT manjini i sebi samoj.
Reći „bila sam sa ženom“ nije isto što i izgovoriti „lezbijka sam.“ To znaju sve pijane klinke koje su se previše opustile na rođendanskim žurkama ili zrele žene koje su izašle u susret svojoj radoznalosti. Čak i ekstremisti po naci forumima brane svoje pravo da izdrkaju ortaku posle utakmice i da sve to nazovu seksualnim avanturizmom. Dakle, Marija Šerifović ništa nije priznala. Mlatila je praznom puškom. Biti sa ženom, izgovoreno tako, u jednini, ne govori ništa o stvarnoj seksualnoj orijentaciji.
Činjenica da ona to ne može ni posle toliko godina, njena je lična stvar. Marija je obrnula nekoliko krugova Evropom, upoznala homoseksualce iz različitih sredina i istrošila sve dosadašnje šanse da se emancipuje. Njena „luda glava balkanska“ ne može dalje od toga. Čak ni u uslovima kada organizuje film o sebi samoj i u samom naslovu nagovesti da će konačno reći ono što o njoj svi znaju. I Marija zna da znaju, ali i dalje prodaje maglu. Čemu onda film? Čemu knjiga? Čemu serija na Prvoj? Čemu pompa? Ili je sve, daleko bilo, osmišljeno zbog potencijalne isplativosti? Tresla se gora, rodio se miš. Miš iz ormara Marije Šerifović.
Njeno gostovanje u emisiji Ivana Ivanovića bilo je vanserijska sprdnja. Izgledalo je otprilike ovako. „Da li da ti postavim pitanje na koje je odgovor opštepoznat ili ne?“ – igra se voditelj. „Da ipak sačekamo februar kada je na redu ta epizoda Ispovesti“ – konstruktivna je pevačica. U međuvremenu, pitanje bi moglo da se nađe u okviru nekog testa na Megatrendu jer je spram svoje težine dostojno tog univerziteta. U međuvremenu, raspadajmo se od napetosti.
S obzirom na uvredljivost ove šarade, uvredljivost po inteligenciju i to onu najprosečniju, bolje bi bilo da je pevačica ćutala do kraja života. I nastavila da s vremena na vreme snima editorijale sa fejk momcima zbog čega se, by the way, nikada nije izvinila. Njena „Ispovest“ je potpuno u skladu sa deset godina obmanjivanja javnosti. Ne tvrdim da je Marija Šerifović kao i bilo koja druga, javna ili anoninimna, osoba na svetu, bila u obavezi da „izađe iz ormara“ i smatram da je ta vrsta pritiska takođe ozbiljno kršenje ljudskih prava. Ali, čemu onda deset godina koketiranja na tu temu krunisanog falsifikovanom ispovešću? Ukoliko nije bila spremna, kao što ni sada nije, Marija je trebalo da stavi katanac na ormar i da ignoriše čaršijske priče.
U međuvremenu, baš zahvaljujući „Ispovesti“, sudaramo se sa još jednom stranom bolne slike o društvu u kojem živimo. „Ja sam alkoholičarka“ – izjavljuje pevačica kao iz topa. I ne samo što izjavljuje, bez ikakvog ustezanja i skoro pa ponosno, već baš ta fraza ulazi u najavni džingl koji se emituje deset puta dnevno na televiziji koja će tranžiranu „Ispovest“ emitovati u epizodama. Dakle, u Srbiji 2013. godine nije problem javno govoriti o alkoholizmu ali jeste o seksualnoj orijentaciji. Prvo je bolest, na sreću izlečiva, drugo nije bolest ma koliko se intelektualni gurui fašističkih udruženja zdrave omladine, koja krepi duh i telo u voždovačkim otvorenim teretanama, trudili da nas ubede. Gde je Balkan, tu je i čašica. Gde je naš topli mentalitet i emotivna duša, tu je i preterivanje. Da ne raspredamo sada o tome da alkoholičari mogu da ugroze druge na mnogo načina, a pederi nikako, iako im se to konstantno pripisuje. I spram famozne podmetačine o „promociji pederluka“ ovo je jako zanimljivo. Mislim da je marketinški posmatrano alkoholizam veoma zahvalan dok za ovu seksualnu orijentaciju, na nesreću lažnjih stručnjaka i ekstremista, nije ni za ič. Ili jesi, ili nisi. Uostalom, ko su dežurni junaci dnevnih crnih hronika? Pijanci za volanom, pijani agresivni muževi, alkoholisani srednjoškolci ili...
Da se još jednom vratim na „Veče sa Ivanom Ivanovićem“. Upitana da li će njena „ispovest bez ispovesti“ pomoći ovdašnjim aktivistima za manjinska prava, pevačica se vrti u stolici i pere ruke. Ta divna, hrabra devojka, odriče bilo kakvu pomoć i podršku iako je sve to, kako je rekla „skeri i spuki“. Ali, ovo je Balkan i tako je kako je. Ona nema nameru glumiti Jovanku Orleanku. Ali, računa na komercijalni uspeh „Ispovesti“ na traci, na papiru, bilo kako.
Ovo je Balkan i Marija se mentalno ne bi pomerala odatle. Selidba u Beč, osmatračnicu Balkana, nema veze sa njenim svetonazorima. Ona želi da ostane u većini i svojom ispovešću bez ispovesti miluje stereotipe i predrasude. Njeni stavovi poznati još od trenutka kada je sa podignuta tri prsta projurila Evropom nakon evrovizijskog uspeha. Dubravka Ugrešić u tekstu „Konobari fašizma“, u poglavlju o deci mutantima, citira jedan komadić njene nacionalističke histerije. Kada je holandska novinarka pitala šta ta tri prsta znače, vidno nadrndana pobednica je odgovorila: „In the name of mother, father and you know...“
Ovih dana na društvenim mrežama pljušte čestitke Mariji Šerifović. Ona se uredno zahvaljuje i ritvituje. Izvestan je i neki orden za hrabrost ukoliko predsednik ima koji viška. Da li je Marija Šerifović učinila nešto za gej stvar kojoj ne želi da pomogne? Da li je njena ispovest „na pola“ pomogla emancipaciji ove sredine? Šta ostaje iza njenih eufemizama „bila sam sa ženom“ i „lepše je ljubiti se s nekim ko nema bodljikavu bradu“? Sve te reči podsećaju na nemoć i licemerje refrena „i Kosovo i Evropa“. Lakše je za izgovoriti. Tek kada istine budu izgovorne bez zareza i kada zazvuče baš kao rečenica „Ja sam alkoholičarka“ nešto će se možda desiti. Ali, sačekajmo februar.
Milan Nikolić