Kada bih mogla da se vratim na početak karijere, bavila bih se isključivo igrom i koreografijom. Ubeđena sam da bih bila vrhunski svetski koreograf i imala danas mnogo novca. Zato mi je žao što sam jedinica. Jer, da sam imala brata, radila bih šta hoću, s obzirom na moj karakter i organizovanost.
Terazije i parade
U vreme kada se rodila njeni roditelji su živeli u zgradi na Terazijama u šestosobnom stanu. Pričali su joj da je od malih nogu "skakala“ po glavi Ljubiši i Vladi koji su živeli pored njih. Seća se prvomajske parade na Terazijama. Na mestu sadašnje Terazijske česme stajala je tribina. Sa prozora stana mogla je da vidi Tita, i konjicu bez koje se u to vreme nije mogla zamisliti nijedna parada.
"Moje se studiranje bogami oteglo na 10 godina, jer sam za to vreme igrala i na nemačkoj televiziji i imala svoju grupu. Kada sam diplomirala, zaposlila sam se, ali sam jedino uživala u Invest birou u koji sam došla na kraju svoje arhitektonske karijere. Tamo sam projektovala zgradu od 11 spratova, zahvaljujući mom tadašnjem direktoru, arhitekti Draganu Kovačeviću. On mi je najviše pomogao da realizujem projekat zgrade Eksport-import Kosovo u centru Prištine. Uradila sam još nekoliko sitnijih projekata za tih pet godina. Između ostalog, i dve zdravstvene stanice u Crnoj Gori koje sam prošle godine i obišla. Jedna je nažalost srušena u zemljotresu 1979. godine, ali je ostala kuća za doktora, koja je takođe bila moj projekat. Zahvaljujući mom direktoru, mogla sam da radim u svako doba dana i noći, a to mi je omogućilo da mogu da idem na turneje sa Zdravkom Čolićem."
Lokice, Čolić...
Grupa Lokice je nastala iz njenog druženja sa Sanjom Ilićem. Sanja je bio učenik njene mame koja je predavala srpski jezik u Trećoj gimnaziji. Pozvala ga je da komponuje muziku za neke predstave u Jugoslovenskom dramskom pozorištu koje je u to vreme radila, a potom je on dobio da radi emisiju "Dobro veče, Sanja“.
"Čolić me je 1977. godine zamolio me je da mu uradim koreografije za emisiju. Rekla sam da hoću, ali da nemam igračice. Onda je on doveo neke devojke koje je poznavao iz "nekih muvanja“ kako on voli da kaže, a to su bile njegove drugarice koje su išle u baletsku školu. Tako su nastale Lokice. U početku mi nije padalo na pamet da i ja igram s njima jer sam od najstarije u grupi bila starija sedam godina, ali su onda rekli da je bolje da nas je na sceni više i tako sam im se pridružila. Maksa Ćatović nam je ponudio da nastupimo sa Čolićem na zagrebačkom festivalu i mi smo prihvatile. Ta saradnja s njim trajala je godinu dana jer je on potom otišao u vojsku. Kada se iz nje vratio, nije hteo da čuje za nas ni da se družimo, a kamoli da nastupamo sa njim. Zašto, to mi ni do dana današnjeg nije jasno. U međuvremenu su Lokice snimile ploču gde su pevale i imale smo ideju da i mi na zajedničkim nastupima pevamo i igramo kao što je i on pevao i igrao do tada. Čula sam da je da je izjavio kako sam ja htela u svemu da budem glavna. Bez obzira na sve, mi i jesmo bile glavne za naš posao, smatram da smo 50 odsto ondašnje publike mi njemu dovele."
Tito
Tri puta je igrala pred Titom. "Prvi put 1967. godine sa mojom prvom grupom. Napravila sam jednu dečju igru iz 19. veka. Svi su se nešto trudili da pred njim igraju što modernije stvari, a ja sam baš htela da se vratim u 19. vek. Dopalo mu se. Drugi put smo nastupale pred njim 1978. godine za doček Nove godine i treći put u maju 1979. Bile smo tada u Americi, na Brodveju, gde smo imale časove džeza. Zove mene mama i kaže da me traže ljudi iz protokola, moramo da se vratimo da igramo Titu u njegovoj kući u Dobanovcima. A nama lepo u Americi! Kako smo sleteli na surčinski aerodrom, tako su nas strpali u kola i odvezli u Dobanovce. Bilo je vremena da probamo jednom i odmah smo nastupale. Tada smo pevale i pesmu sa naše ploče."
Šta Lokica radi danas?
"Sada živim sa mojom Ognjenom koja je diplomirala grafički dizajn, ali radi kao stilista. Naš odnos je drugarski, mada ja ne volim što je to tako. Volela bih da takav bude za 10, 20 godina. Taj naš drugarski odnos nastao je zbog toga što sam ja postala mekša prema njoj kada joj je otac, moj Zoran, umro 1996. Imala je tada 12 godina i ja sam počela tu i tamo da joj popuštam u nekim stvarima."