Na godišnjem nivou, po toj računici, prosečan poreski obveznik državu Srbiju finansira sa 420.000 dinara, odnosno oko 3.650 evra.
Naša računica sigurno nije i ne može biti savršeno precizna, ali svakako pokazuje trendove. Za prosečnog poreskog obveznika uzeli smo odraslog građanina Srbije koji živi u tročlanoj porodici, zaposlen je i ima prosečnu platu, troši prosečnu potrošačku korpu i stanuje u stanu od 50 kvadratnih metara u porodičnom vlasništvu.
Ubedljivo najveći deo od navedene cifre država zahvati od nas preko poreza i doprinosa na zarade. Prosečna neto zarada zaposlenih je u novembru prošle godine, po podacima Republičkog zavoda za statistiku, iznosila 44.120 dinara. Iznos prosečne bruto plate – koja obuhvata i porez na zaradu te doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje, zdravstveno i osiguranje od nezaposlenosti – je 60.893 dinara. Ali, to nije sve: država zaračunava i takozvanu bruto 2 zaradu, odnosno poreze i doprinose koje na platu zaposlenog uzima od poslodavca, a ona u slučaju prosečnog zaposlenog u Srbiji iznosi 72.354 dinara. Kada se sve svede, država od cifre koju poslodavac nameni zaradi zaposlenog za sebe uzme 28.234 dinara.
Toj računici mogla bi se staviti zamerka da se odnosi i na ono što poslodavac plaća državi, van onoga što je formalno bruto plata zaposlenog. Međutim, reč je tek o računovodstvenoj razlici, a zapravo nije bitno koliki je deo poreskog opterećenja „na teret” poslodavca ili radnika: u suštini, „bruto 2” zarada je ona cifra koju preduzeće izdvoji mesečno za radnika, odnosno koliko plaća rad svog zaposlenog. U mnogim zemljama, pre svih onim s izraženijom kapitalističkom privredom, zarada se upravo tako i isplaćuje, a onda zaposleni sam od te ukupne cifre plaća poreze i doprinose.
U svakom slučaju, ukoliko bi se prihvatila ta formalna zamerka i računala samo „bruto 1” plata, prosečan građanin Srbije bi namete državi plaćao oko 12.000 mesečno manje od gorenavedene cifre, odnosno oko 23.000 dinara.
Sledi porez na dodatu vrednost, čiji je iznos 20 procenata na ogromnu većinu proizvoda. Prosečna potrošačka korpa za tročlanu porodicu, po podacima Ministarstva trgovine, vredela je 65.176 dinara. Tu cifru bi trebalo prepoloviti, pošto smo za potrebu ove naše računice pretpostavili da u tročlanom domaćinstvu postoji još jedna osoba (supružnik, na primer) koja deli troškove potrošačke korpe. Kada se od dobijene cifre oduzme 20 odsto, koliko odvojimo za državu kupujući robu iz potrošačke korpe, dobije se iznos od 6.518 dinara, koliko prosečan građanin mesečno plati PDV. Na godišnjem nivou to iznosi 78.211 dinara.
Naposletku, tu je i porez na imovinu. Uzmimo da jedna ovakva porodica živi u sopstvenom stanu od 50 kvadrata: porez na takvu nekretninu u Novom Sadu je oko 6.500 dinara godišnje. Tu cifru, opet zbog bračnog druga, treba prepoloviti, te se dobija iznos od 271 dinara mesečno.
Kada se sve sabere, stigne se do cifre od 35.023 dinara koje naš prosečni poreski obveznik izdvoji mesečno za finansiranje države.
Izvor: Dnevnik.rs
Foto: Ilustracija/danielstoica.com