Kakva su očekivanja od koncerta u Sava centru ?
-Kad bih Vam rekla da znam, slagala bih Vas. Da mi je frka blaga – jeste. To je kultna, status dvorana. Strah me je da li sam tako dobra da ljudi dođu u tolikom broju. Bik sam u horoskopu, sa sve četiri stojim na zemlji. Presrećna bi bila da dođe što više ljudi. Da uživamo i prisetimo se lepih, starih pesama. Očekujem mnogo pozitivne energije.
Malo više o repertoaru ?
-Osnova je „Amulette“, poslednji album koji sam radila sa Bojanom Zulfikarpašićem i Nenadom Vasilićem. Mi smo sad i u fazi pripreme narednog zajedničkog projekta, pa će ovo biti pretpremijera te nove priče. To su opet tradicionali sa područja bivše Jugoslavije. Akcenat je na tradicionalnom, ali sve to u drugačijem, današnjem ruhu. Sa druge strane, nisam ni sama sigurna u kom pravcu će koncert ići. Kad se sa Bojanom radi, uvek se desi neka super-nova priča. Nijedan koncert nije bio isti, to je lepota sviranja sa tom ekipom. Nikad ne znamo gde će nas zajedno muzika odvesti.
Beogradsku publiku ste već poprilično upoznali ?
-Triput sam nastupala na Kolarcu - prvo kad je bio festival „Dani Sarajeva“ sa Bojanom Z-om, pa sa kompletnom „Amulette“ postavom, treći put sam sa Boškom Jovićem bila gošća Guitar Art Festivala. Četvrti put je bilo u Sava centru, kratko gostovanje sa Edinom Karamazovim. Kolarac je divan – poslednji put kad smo bili, prošle godine u aprilu, prekrasno mi je bilo. Imam poseban odnos sa tom dvoranom. Sava centar je, sa druge strane, veliki izazov. Ako uspemo, to će biti sjajno. Ako ne – Bože moj, mi probali (smeh).
-Sevdalinka jeste bosanska autohtona pesma, ali probija granice. Silina te emocije je univerzalna, i nemoguće je staviti je u bilo kakav okvir. Sevdah osetim kao stanje ljudskog uma, duše i u makedonskim narodnim pesmama, i posebno u pesmama iz Južne Srbije, Vranje... To je onaj kara-sevdah. Sve to se tiče najdubljih emocija, čovek ne može da ostane imun.
Da li ste nailazili nekad na otpor krutih tradicionalista, s obzirom na savremen pristup nasleđu ?
-Direktan otpor, iskrena da budem, nikad nisam osetila. Nikad me niko nije, ne daj Bože, napao ili nešto ružno rekao. Postoji neko nepisano pravilo kako bi novi izvođači sevdaha trebalo da interpretiraju te pesme, ali ja pre svega sebe ne vidim kao pevačicu sevdalinki, ili pevačicu uopšte (smeh). Ja sam samo nekakav provodnik koji je imao sreću da dobije glas i talenat. Nisam se školovala, to je Bogom dano. Ta priča je stara nekoliko vekova, nastala je mnoooogo pre mene. Nisam pevačica tog i tog određenog žanra, već nekakav narator koji priča priče davno ispričane od strane naroda koji žive na ovim prostorima. Velika mi je čast da to radim.
Ako neko pomisli da će koncert u Sava centru biti samo setan, tužan, da ga odmah razuverimo. Amira Medunjanin je na sceni veoma spontana i duhovita.
-Trudim se da ljudima olakšam težinu koje sve te pesme nose. Čovek stane i zamisli se nad sobom i nad svojim životom posle tih izrečenih reči. Da ne bismo izvršili kolektivno samoubistvo, moramo nekako da se vratimo – i mi na sceni, i ljudi ispred. Rođena sam u Sarajevu, dete iz mahale i taj duh živi u meni. Nisam se, hvala Bogu, rodila u Beču. Trudim se da budem ono što jesam – i kod kuće, i na bini... Kad vidim da neko iz publike shvata o čemu pričam i da se smeje šali koja je „montipajtonovska“, nije baš svakidašnja, to je super. Interakcija sa publikom mi užasno puno znači. To je osnova svega – širiti nešto što je lepo, što je naše. ’Ajmo ljudi na dva sata zaboraviti belaje koji nas okružuju. Posle idemo svi da se bavimo problemima, al’ hajde da imamo ta dva sata mira, oaze, lepote...
Uživate i u rokenrolu, obožavate Nika Kejva ?
-Apsolutno sam luda za njim, celog života. Od Birthday Party benda pa dalje. Imam sve albume, pratim celokupno njegovo stvaralaštvo. Volim da poslušam Vejtsa, Koena, Seks Pistols... Obožavam pank, to mi je mrak. Pa Smitsi, Kjur... Odrastala sam uz takvu muziku, ali je sevdah uvek bio tu kao nešto što sam izuzetno poštovala. Znala sam da postoji, da je deo mene i da sa tim treba polako. Zato nisam ni želela da budem u profesionalnom smislu pevačica. Videla sam to kao nešto posebno, vrlo intimno. Nešto veoma vredno, čemu se ne sme olako pristupati.
To kako ste upoznali Kejva je poseban doživljaj (smeh).
-Da, bilo je to prošle godine na Exitu, tad sam ga prvi put gledala. Izvrnula sam pola Londona naglavačke da, preko nekih prijatelja i „prijateljevih prijatelja“, dođem do njegovog menadžera. Neke nenormalne konekcije, ali sam uspela. Dobila sam sa njim deset minuta pred početak koncerta u bekstejdžu. Samo ja, niko više. Nisu ni mediji bili prisutni. Mislila sam da ću da padnem u nesvest. On izlazi onako mršav, visok crn, savršen. Prvo mi je bila frka – da ne bude nafuran, u fazonu ’Ja sam superstar, ko si ti?’. Pokvarilo bi mi sliku koju imam. Razmišljala sam zato da li stvarno želim da se upoznam sa njim, ili da zadržim da on meni, tako lep, stoji. Ne dao Bog da pokvari, da nešto pogrešno kaže, belaj... On, međutim, izlazi i kao „hey, helloooou“. Kao, 200 godina se mi znamo. Raspitao se ko je ta žena, da nisam neki frik ili fanatik koji bi mu, ne daj Bože, nešto nažao uradio.. Šest minuta smo pričali, a četiri minuta sam ga grlila. Razoružao me je. Toliko je normalan, na zemlji. Najobičniji, kao Vi, kao ja, kao bilo ko drugi. Još je skočio u mojim očima, do nebesa.
Počeci su Vam, interesantno, vezani i za Dina Šarana i njegove Letu štuke ?
-Dino i ja se znamo sto godina, baš smo raja. Oni su prve svoje pesme napisali ’87. Nastupali su po sarajevskim klubovima ali nikad nisu ništa snimili. Došli smo 2001. na ideju da snimimo jednu pesmu, čisto za sebe. Bila sam u fazonu – nemoj da objavljuješ, ja radim, imao posao. Snimimo mi „Karanfil se na put sprema“, preslatko to ispadne. Nas je neki Massive Attack tu profurao, u tom folu je otišlo. Hteli smo onda da snimimo žive instrumente – da ne bude samo gitara i glas i neke udaraljke sa kompjutera. U to vreme Mostar Sevdah Reunion radio je album sa pokojnom Ljiljom Petrović, pa ćemo, kao, otići do Mostara i zamoliti ljude. Odem ja u Mostar, priča mi se razvije u tom pravcu. Četiri godine smo mi tu nešto ganjali, i nikad nismo pesmu završili. Prvi album sam objavila 2005, Štuke isto, evo sad ponovo paralelno pripremamo nova izdanja. Pratimo se iz godine u godinu – maltene u isto vreme radimo albume, bez dogovora.
Kažete da muziku ne shvatate kao svoju profesiju, već kao zadatak koji ste prihvatili – da popravite sliku ovog našeg podneblja u svetu.
-Zato je 99 odsto mojih koncerata izvan naših prostora. Godinama sam radila za ured Evropske komisije kao šef računovodstva, i imala priliku da se susrećem sa ljudima iz skoro svih zemalja EU. Slušam kako pričaju i kako vide nas kao ljude. Verujte mi – vrlo loše, vrlo negativno. Meni je to smetalo jer nismo neobrazovani. Imamo istoriju, kulturu, neverovatno muzičko blago, da ne pričam o sportu... Oni to ne znaju, sve vreme su im u fokusu samo negativne informacije koje dobijaju kroz medije. Radeći u Evropskoj komisiji shvatila sam zašto imam taj talenat i zašto celog života istražujem te pesme. Shvatila sam da se ne mogu sa ljudima svađati – diplomatska je misija, moram da budem fina (smeh). Onda sam rekla – haj’mo kroz kulturu, kroz umetnost. Dala sam otkaz na poslu i krenula... Mama – kad me nije ubila tad, neće nikad. Stopa nezaposlenosti u BiH je 55 odsto. Ja se, međutim, ne kajem. Kad vidim da su počeli Englezi malo lepše da pričaju o svim zemljama bivše Jugoslavije, o celom Balkanu, smatraću da je misija završena, ali, do tada – ima još puno da se radi.