Tu su i televizori sa HDTV tehnologijom, koji vam pružaju neverovatno oštru i dobru sliku, pa vam se čini da ne gledate u skup piksela. I taman kad smo pomislili da je kraj, da je tehnologija televizora dostigla svoj maksimum, stgli su nam 3D televizori, a zatim i prilagođeni 3D televizijski program i BluRay 3D filmovi.
Iako ova tehnologija još uvek nije uzela maha, njen uticaj na “kućnu” zabavnu industriju nije zanemarljiv, a predviđa se da će u budućnosti 3D televizori biti sastavni deo svakog doma. Ovo potvrđuje i podatak da je samo u 2012. godini isporučeno više od 40 miliona televizora - duplo više nego u 2011.
Zašto su 3D televizori postali toliko popularni? Objašnjenje je jednostavno. Televizori su najčeći oblik kućne zabave, a kada iz svoje fotelje možete da osetite čari bioskopske projekcije nema joj kraja!
Verovali ili ne, nisu naučnici 21. veka otkrili 3D tehnologiju.
Još 1922. Pojavio se prvi 3D film, "The Power of Love”. Naravno, kao i svaki početak i ovaj je bio poprilično neuspešan, vrlo brzo film je zaboravljen, ali ne i potreba da se stvori 3D ugođaj. Sledeći veliki korak napravljen je 1950-ih. S obzirom da je tada počela era filmova B produkcije (TV filmova), filmski producenti pokušavali su, na razne načine, da dovuku gledaoce u bioskope. Njihove ideje su varirale od instalacije vibrirajućih ploča u bioskopska sedišta kojima je cilj bio da simuliraju strujni udar, do spuštanja kostura na naduvavanje u publiku za vreme trajanja filma.
Svi volimo da stavimo smešne naočare i upustimo se u 3D avanturu, ali da li znate kako ova tehnologija funkcioniše? Zašto predmete u realnom svetu vidimo kao trodimenzionalne, a ukoliko ih posmatramo na televiziji isti ti predmeti izgledaju “ravno”? I kako je 3D tehnologija uspela da zaobiđe taj problem?
Odgovor na to je u načinu na koji fokusiramo poredmete. Svetlost se odbija o predmet i putuje do našeg oka, koji je pretvara u sliku. Ukoliko je predmet daleko zraci paralalno putuju ka oba oka, ali ako je blizi linije više nisu paralelne - one konvergiraju i nama se čini da predmeti imaju “dubinu”. U tome je trik i kod 3D tehnologije. Uz pomoć naočara slika se ”prikazuje” na dve lokacije, pa nam se čini da predmeti nisu u ravni.
Dok gledate 3D film, čini vam se da su oči fokusirane na predmet koji je pred vama, ali to nije istina, one su, zapravo, fokusirane na ekran u daljini.