To me nije pokolebalo. Ušao sam unutra, čvrsto rešen da zakažem pregled i snimanje rebara. Već tri dana me je nešto gadno žigalo od kako se dekica u autobusu zakucao u moja leđa jer je vozač naglo prikočio da pozdravi kolegu iz autobusa sa kojim se naš, u tom trenutku, mimoilazio. Budući pristalica onog starog narodnog „bolje sprečiti nego lečiti“, želeo sam da proverim da li mi je rebro naprslo ili je bilo samo nagnječeno.
Posle samo nekoliko grubih reči gospođe na šalteru, sat i petnaest minuta čekanja i tri penzionerska iskašljavanja u moje lice, došao sam na red kod doktorke opšte prakse. Ona mi je, bez mnogo gunđanja, ako ne računamo to što me je nazvala hipohondrom, dala uput za specijalistu i ja sam se, u skladu sa tim, uputio kod njega.
Kod specijaliste sam čekao nešto kraće, pošto je jedna gospođa koja je bila pre mene na redu, srećom, umrla u čekaonici. Nije kome je rečeno, nego kome je suđeno. Ušao sam u kancelariju u kojoj je simpatični čikica od svojih sedamdesetak veselo kuckao šrafcigerom po kućištu kompjutera. Na zidu iza njegovih leđa stajao je slogan zdravstva u Srbiji: „Bože zdravlja“.
- Dobar dan.
- Dobar dan, sedite, izvolite. Sad ću ja, samo sekund, da vidim gde mi ovo kućište pravi kratak spoj...
Nešto je zazujalo i osetio se miris prženja dlake i mesa.
- Aha, evo ga, našao sam. Sad ću da izolujem to časkom i rešen problem. Pričajte vi slobodno, ja ću vas slušati dok radim. Šta vas muči?
- Mislim da imam slomljeno rebro.
- Zašto to mislite? Jeste li imali neku nesreću?
- Jesam. Imao sam nesreću da se vozim gradskim autobusom, a znate i sami kakvi su njihovi vozači...
- Znam, znam. Ne kaže džaba naš narod da neki ljudi celog života ne dožive nijednu saobraćajnu nesreću, a milioni Beograđana je doživljavaju svakodnevno – dok se voze GSP-om.
- Ha ha, da znate. Uglavnom, da ne dužim, čovek mi se zakucao u leđa i od tada me gadno žiga ovde.
- Ovde?
Munuo me je tri puta, nimalo nežno. Jedva sam zadržao suze.
- D... da. Baš tu.
- Dobro, sad ću vam napisati uput za rendgen. Samo što vam on neće mnogo vredeti.
- Kako to mislite?
- Lepo. Uređaj nam ne radi. Treba da se zameni cev.
- Kakva cev, naopako, pa nije to sudopera?
- Rendgenska cev, srž, suština samog aparata.
- Aha. A kada će je zameniti?
- Ako bog da, rezervna cev će nam stići već u maju, a onda ćemo do aprila 2016. pregledati sve koji su trenutno na listi čekanja. Vi bi trebalo da dođete na red negde u maju 2016.
- Rekli ste „ako bog da“? Hoćete da kažete da nabavka tako važnog dela uređaja zavisi od... božije volje?
Pogledao me je sažaljivo. Tačno sam video u njegovim očima da me smatra u najmanju ruku imbecilom.
- Gospodine, pa mi smo naučna institucija, ne mislite valjda da bismo tako ozbiljnu stvar prepuštali nečemu apstraktnom, nečemu što se čak u velikoj meri kosi sa naučnim principima? Pa ne živimo u srednjem veku, zaboga!
- Nadam se da ne, ali izraz koji ste upotrebili...
- To je samo uzrečica. Priznajem da je možda pogrešna u ovoj situaciji, ali eto, dešava se – izletelo mi je. Uglavnom, da vam odgovorim na pitanje: ovako nešto nikada ne bismo prepustili slučaju. Zato smo dali novac i sanduk viskija Peri Šverceru koji će nam pomoći prilikom izlaska cevi iz zemlje porekla.
- Stanite, stanite! Vi koristite usluge švercera da uvezete nešto što vam treba za rad, osnovno sredstvo? A država, radi li ona nešto po tom pitanju, kada je već plaćamo?
- Država je digla ruke od nas, kao majka tinejdžerka od svoje bebe. I ne prekidajte me više, sad ne znam gde sam stao.
- Izašli smo iz zemlje porekla. Šta se dešava na našoj granici?
- Na našoj granici Pera Švercer će kontaktirati Lazu Lopova, a ovaj će se pobrinuti da dalje sve teče glatko.
- Dobro, sve to još nekako i mogu da razumem, ali zašto čekate maj da uvezete cev? Zašto ne krenete odmah sa tim?
- Zato što je Pera Švercer u zatvoru, ali sve sam izračunao, imaće dobro vladanje i u maju je ponovo na slobodi.
- Da vas pitam nešto – a kako vam zvuči ideja da ja iz ovih stopa krenem po tu cev?
- Kako to mislite, da vi krenete?
- Lepo, dajte mi porudžbenicu, dokaz o uplati, šta već traže u toj fabrici. Otići ću i lično ću je prošvercovati ovamo, pod uslovom da mene prvog snimite!
- To zvuči zanimljivo, ali vi mi ne delujete kao dobar materijal za tako osetljive poslove. Vidite da ste krhki i lomljivi. Šta ako vas uhvate carinici, pa počnu malo da vas biju, onako vaspitno? Raspašćete se, čoveče!
- Raspašću se i ovako ako budem čekao još dve i po godine na snimak.
- I to što kažete. Vi i nemate bog zna šta da izgubite.
- Opet ste pomenuli boga!
- Uzrečica, čoveče božiji! Šta ste tako zapeli? Šta vi, uostalom, imate protiv boga?
- Nemam ništa. Jer ne verujem u njegovo postojanje, samim tim ne mogu ni da imam bilo šta protiv njega.
- Onda ga ostavite na miru i što pre krenite. Evo vam papiri, tu vam je sve, a zapisaću vam i broj Pere Švercera, za slučaj da negde ipak zapne...
- Hvala.
- Srećan put i neka vam je bog u pomoći!
- Opet vi!
- Dobro, dobro, srećan put!
Smem da se zakunem da sam ga kroz zatvorena vrata čuo kako gunđa: „sačuvaj me bože ovih ateista. Valjda ga neće uhapsiti.“
Foto: Jovan Nedeljkov