- Da mi pomogne Gospod pa da odem kao žena, a ne po nekoj ciči zimi da ljudima trnu prsti dok nose one oštre grobljanske cvetne aranžmane, a vetar šiba. Mrzim promrzlo grobljansko cveće. - govorila je moja prababa. Imala je pravo. Ne kaže se džabe da duva kao na Zadušnicama.
- Ili, još gore, po letnjoj žegi, pa da cela kolona, onako znojava, čeka da ili ugleda to grobno mesto ili konačno da kolabira na onom suncu. Dete moje, mislim da ništa ne smrdi kao kolona ožalošćenih po letnjim sahranama. Ta crnina, ta sintetika, to se sve upali na babama. A mrtvac se ispoštovati mora. Ko sme da prizna da mu je mrsko da ide na sahranu? Niko.
Umrla je u 94 godini. Ustala je, provetrila kuću, popila kafu, vratila se s pijace, spustila neotvorene novine na sto, otišla da dremne i više se nije probudila. Kad bi nekim čudom samo naslutila da patetišem o njoj ili, ne daj boze, njenoj smrti, verovatno bi me progonila u snovima. Ničeg tragičnog u toj smrti nema. Zapravo, mogla bi se smatrati pobedom.
Oko sahrana smo se uvek slagale. I to ne samo zato što prezirem čitav mazohistički koncept nošenja crnine u dvadeset i prvom veku. A prezirem ga. Prema običajima, crnina se nosi najmanje četrdeset dana. Naravno, nose je najbliži. Isti oni koji u kapelama stoje oko sanduka dok im svi koje je pokojnik ikad upoznao ne izjave saučešće, daju silne pare za organizaciju sahrane i posle, nakon tog jezivog čina smeštanja bliske osobe pod zemlju ili njene kremacije, u spostvenoj kući, kad im je najviše potrebno da budu sami, organizuju nešto što liči na omanji prijem za netipične zvanice oborenog nosa, najčešće nosevi zvanica po prijemima usmereni su ka oblacima. U komunikološkom smislu, kod koji šalje crna odeća je jasan. Kako vreme od sahrane odmiče, crnina postaje neka vrsta V.I.P. povezanosti sa preminulim. Kao kapitenski dres. To što on sprečava ožalošćenog da nastavi dalje sa svojim životom, nema veze. Red je. U zatucanim predelima poput našeg, svako dovođenje običaja u pitanje sa sobom povlači lepezu osuda. Naravno, posle sahrane možete otići do prodavnice u beloj majici zato što je to prva čista stvar koja vam je pala podruku, a koloristička adekvatnost stajlinga je poslednja stvar na koju hoćete da mislite kad sahranjujete bližnje. Ipak, male su šanse da ne budete okarakterisani kao samoživo govno zbog toga.
Pre nedelju dana, ženi koju poznajem umrla je ćerka. Bila je zdrava devojka. Za dva meseca je otišla. Rak. Ništa nije moglo da se uradi. Ima li čega težeg i ličnijeg od suočavanja sa tragičnom konačnošću bližnjih. Verovatno ne. Ali red je red. Stajala je u onoj kapeli, epicentru sopstvene tragedije, i slušala kuknjave svako manje ožalošćenih od nje. Nemilosrdno, mrcvarili su njen bol ustaljenim izjavama saučešća i čoporativno mirisali na rakiju. Za dušu.
Kad je reč o smrti, jasno je da je većina običaja u narodu zaživela upravo zbog njihove kognitivno-bihejvioralne vrednosti u zaceljivanju onih koji pate. U vreme kad su nastajali, termin mentalna higijena nije ni postojao, a samosvest o sopstvenom psihološkom profilu bila je znatno manja. Ljudi dolaze, pričaju o bolnoj temi i ne dozvoljavaju ti da zadržavaš bol u sebi. Sa druge strane, imaš mnogo posla oko organizacije sahrane i svega što je prati tako da taj bol koji se oslobađa lečiš fizičkim radom. Nosiš crninu pa ljudi znaju da se nešto dogodilo i pažljivijii su prema ožalošćenom. Forma žalosti u narodu ima suštinu. To što je ona vremenom ogrezla u hipokriziju i postala sama sebi cilj, krivi smo mi koji smo to dozvolili. Mrtvac se poštovati mora, ali mora se poštovati i bol nekoga ko je doživeo tragediju. Prema ovim, danas prilično užeglim običajima, on se poštuje tako što se od ožalošćenog očekuje da uradi ovo ili ono i time dokaže zajednici svoju žalost. Nemaš pravo da patiš onako kako misliš da je najdelotvornije za tebe. Nemaš pravo da ne želiš da vidiš nikoga nedelju dana i posle izađeš na ulicu podignute glave i sa osmehom. Ništa kao smrt ne natera čoveka da poštuje život i uživa u svakom trenutku. Zapravo, imaš. Ali ćeš biti samoživo govno.