Foto: Yay Images/ Wavebreakmedia
Prva poruka je otišla iskusnom uredniku, pre sat, možda i dva. Druga je prijateljska, lakog sadržaja, a treća poslata klincu drugarice koji se pravi važan jer mu stižu poruke na koje ne odgovara. Dva odgovora sam očekivala odmah, treći kad prođe pubertet.
Zaposedne me misao čime su okupirani kad ne odgovaraju. Nešto rade. U redu, rade sad. Ali i dalje u inboxu imam poruke ispod kojih umesto odgovora piše „seen“.
Koliko traje pristojan vremenski rok za odgovor? Sat, pet, dan, mesec? Je li duhovita opaska da je dobra vest to što smo se čuli, a loša što ćemo morati i da se vidimo, stvarno tačna? Je li postalo pristojno da se na mnogobrojne rođendanske čestitke na mreži odgovori jednom – hvala svima? Je li na status „zna li neko gde se kupuju samolepljive tapete u Beogradu“ lajk legitiman odgovor? Stvarno ne znam da odgovorim.
Na kućni telefon sam prestala da se javljam kad su i najstariji članovi porodice pristali da, zbog nas, savladaju rukovanje mobilnim telefonom. Svi pozivi na fiksni su neka vrsta greške. Blazirani glasovi nude večere, krstarenja, besplatne preglede i udobne dušeke. Ponekad i nezainteresovani omladinci zarađuju anketiranjem o ovom i onom, postavljajući pitanja koja ni sami ne razumeju. A nekad je i samo pogrešan broj.
Čim za stolom u kafiću jedan od dvoje ode u toalet, drugi proverava Facebook. Ne vole ljudi da izgledaju kao da su sami. Ako su kafići uvek puni, a redovi pred toaletima posledično dugi, zbog čega ljudi ne odgovaraju na poruke. Kad smo postali toliko zauzeti da ne možemo da izdvojimo minut da bismo drugom iskazali poštovanje time što ne ignorišemo njegovu potrebu za odgovorom?
Koliko puta ste se sa nekim videli posle mnogo vremena, a da je taj veći deo susreta proveo telefonirajući i prevrćući očima – u stilu, smara me, ali ne znam kako da prekinem, mi ćemo se videti drugi put da dovršimo sve započete priče?
Kako se nalazi pravi balans izmedju toga da tehnologijom gospodarimo, a ne da joj budemo svakodnevni robovi? Na to pitanje imam odgovor, ne polazi mi uvek za rukom, ali kad se prioriteti otrgnu kontroli, kad se bitno zameni nebitnim, a vreme poprimi svu svoju relativnost, tad postane kasno za i najpametniji odgovor.
Protok vremena nije najbolji saveznik, to je bilo jasno kad je zamena poziva porukom postala način na koji komuniciramo. Kad je iščekivanje odgovora postao način na koji se shvata komunikacija. I evo, ispisala sam celu šlajfnu, a odgovora još uvek nema.
Možda je vreme da odgovorimo na sve poruke koje su ostale jednosmerne.
Jovana Manić