Iako se mnogi ne slažu sa time da bi i na životinje trebalo obratiti podjednaku pažnju kao na ljude tokom spasavanja od poplava, ovo što sledi sigurno će vam promeniti mišljenje. Tekst koji ćete pročitati pronašli smo na društvenim mrežama, kao pomen svim nastradalim životinjama u prirodnoj katastrofi koju je zadesila Srbiju, Republiku Srpsku i Bosnu i Hercegovinu. Prenosimo ga u celosti, i nadamo se da će svako ko može pomoći životinjama koje su ostale napuštene.
“Kako sam ja srećan pas! Imam divnu kuću sa prelepim dvorištem. Imam gazde koji me obožavaju kao i ja njih. Sve bih dao za njih. Život svoj bih dao samo da njima bude dobro.
To su divni ljudi, mama Slavka, tata Đura i njihova divna ćerkica, a meni najomiljenija mlada gazdarica Ana. Ona je divna devojčica, mama kaže da je ona juče napunila 3 godine. Baš sporo raste! Mi psi mnogo više porastemo za 3 godine.Mene zovu Čupko, kažu da sam nekakav mešanac retrivera i imam 3 godine, ali sam nekako veći od Ane. Mama Slavka i tata Đura su me pronašli kad sam bio jako mali, kažu da su me našli u kontejneru. Ne znam šta je to, ali bih po priči rekao da je to neko grozno mesto, jer kažu da sam nađen sav prljav, smrdljiv i čupav. Otuda mi i ime Čupko.
Kad sam ja došao u njihovu prelepu kuću sa prekrasnim dvorištem i baštom, oni su već imali Anu, ali je bila užasno mala i nekako sva smotana u neke bele krpe. Baš sam je zavoleo. Odrasli smo zajedno, doduše ona nešto zaostaje, ali nema veze, OBOŽAVAM JE!
Našu kuću isto obožavam, divna je, prostrana , uvek ima hrane i imam i divan krevet u dnevnoj sobi.
Čekajte, moram ovo da čujem! Izvinite što prekidam svoju priču! Mama i tata slušaju onaj veliki aparat iz kog pričaju ljudi. Uplašeni su! Šta se dešava?
Dotrčao sam do njih, mašući repom da ih razveselim, ali su me samo blago odgurnuli i rekli mi: “Ne, sada Čupko”.Možda su ljuti jer kiša pada već dva dana, pa kad izađem napolje, unesem i malo blata u kuću?
Ne, nije to, gledaju kroz prozor, izlaze i ulaze u kuću, prestravljeni su! Šta se dešava? Hoću ja da pomognem!
Počinju da traže neke stvari po kući, oblače se, oblače i Anu. Evo, zovu me da sa njima odem na sprat, možda ipak mogu da im pomognem. Penjemo se, nešto se čuje iza mene…okrećem se. Otkud voda u kući?!
Sada smo na spratu, mama telefonira , Ana počinje na plače. Izgleda da je ovo nešto zaista ozbiljno! Mislim da je ona voda koja ulazi dole u kuću problem. Mama stoji na terasi i čeka nešto. Tata drži Anu i teši je, kaže kako će sve biti u redu! Evo zove nas mama da i mi dođemo na terasu. Istrčavam sa njima. Neki čamac stoji pored prozora i neki ljudi unutra.
O Bože koliko vode! Pa zar mi nismo na spratu?
Čujem ljude iz čamca: “Moraju svi da napuste Obrenovac, ali on ne može, takvo je naređenje”!
Ovo moram da čujem. Sad se mama dere: “Molim, vas, preklinjem vas, povedite i njega. Molim vas!”, počinje da plače.
Ana vrišti, dok tata pokušava da smiri situaciju. Govori ljudima: “Dobro, ako njega ne možete da povedete sa nama, nećemo ni mi da idemo. Povedite samo dete”. Štaaa? Pritrčavam tati, diram ga šapom, on se saginje…vidim mu jednu suzu u oku.
Shvatio sam sve! Fiksirao sam pogledom tatu i prenosim mu očima reči: “Idite vi, molim vas, idite, potrebni ste Ani, molim vas, ja želim da idete! Nemojte brinuti za mene, ostaću , plivaću, pokušaću da se spasem! Gurao sam ih njuškom prema čamcu. Shvatili su! Suze su im lile niz oči.
“Znam, sve, znam i vi mene volite. Volim i ja vas i zato želim da idete, nemojte brinuti za mene. Ja ću biti srećan što znam da ćete vi biti dobro”.
Ušli su svi u čamac, a ja sam ostao na terasi. Zvuk motora čamca se udaljio. Uhhh, baš je tiho! Čujem samo svoje dahtanje. Uhhh, šape su mi već u vodi. Čekaću još malo, šta da radim? Odoh da se najedem, ostavili su mi u sobi hranu. Da pojedem to, dok ne dođe voda i tamo. Jedem, ali mi nešto baš ne prija.
Uffff, evo vode i u sobi, već mi je do stomaka došla. Ne vredi, još malo ću sačekati, ali moram da se pripremim da pokušam da plivam negde, naravno izaćiću kroz terasu koja je otvorena.
Počinjem da plutam. Odoh! Uffff, plivam i plivam već ko zna koliko, ali nigde ne vidim gde da stanem na suvo, svugde vidim samo vodu. Kako je svuda tiho… ček’,ček’…..čujem neki lavež….neko zove upomoć. Evo vidim ih! Pa to su moji drugari iz komšiluka Laza, Pepi, Lunja i Doroti!
O BOŽE, PA ONI SU ZATVORENI U BOKSOVIMA. DOROTI JE PORED KUĆE, ALI VEZANA JE LANCEM !
Ja ne mogu da ih pustim, ne mogu im pomoći, pa oni ne mogu da pobegnu, udaviće se! Mora da su im se gazde utopile, pre nego što su uspeli da ih puste! Ne vredi moram dalje da plivam, a već se vide samo krovovi kuća. Opet ta strašna tišina, ni muva se ne čuje.
Hladno mi je. Auuu baš mi je hladno, šape su mi se nekako ukočile mislim da neću uspeti. Važno da su mama , tata i Ana na sigurnom, uf to je najbitnije, sada mi je sve jedno, spokojan sam.
Bože, kakva tišina…I mrak je pao, ništa ne vidim... Ali se više ni ne pomeram… ne mogu….
Ana, Slavka, Đuro, tako sam srećan što ste dobro. Bili ste divni, hvala vam za sve. Nadam se da sam se odužio za vašu plemenitost prema meni, kada ste me spasili…..sad se pružila meni prilika da vam uzvratim. Voli vas vaš Čupko!
Ipak mislim da me je ubila samo tišina! Volim vas!”
Telegraf