Na Eurosongu je pobedila drag queen Končita Vurst i svi su se u ovom zabitom kutku Evrope kolektivno prenerazili i uzrujali kao da je 1914. godina. Građanin Risto Radović, poznatiji kao mitropolit Amfilohije, čak je optužio ceo taj slučaj za katastrofalne poplave po Srbiji i unaokolo. I po podlom običaju & običaju podlaca, lažno se zabrinuli za omiljeni izgovor od ubistva Sokrata do danas – decu i omladinu. Dok je ostatak Starog kontinenta veselo izglasao Austriju kao zemlju pobednicu prvi put od 1966. godine. Što je poseban uspeh, uzimajući u obzir činjenicu da Austrija ne pripada nijednom evrovizijskom bloku – ni postsovjetskom, ni balkanskom, ni skandinavskom, ni onom skromnom pirinejskom ili ujedinjeno kraljevskom. Dotle se stiglo stotinu godinu posle one belosvetske klanice, valjda. Pravo iznenađenje zapravo predstavlja ova kolektivna uzrujanost, a ne sama pobeda gospodina Tomasa Nojvirta koji voli da se oblači u drag.
Jer, dođavola, zaista? Na fešti na kojoj su učestvovale i one ruske babe onomad ili ove poljske curice sada, na koju su Irci bili poslali ćurku Dastina, a hevi metal Finci ("Lordi") se maskirali u čudovišta (i takođe pobedili!) – mi se iznenađujemo zbog jedne drag queen? Na Eurosongu 2008. godine je Francuz Sebastijan Telije kao prateće vokale za song "Divajn" već bio doveo žene i muškarce sa bradama, a pradavne 1998. godine je za Izrael tada nastupao transvestit Dana International – i opet pobedio/la! A kada je Sandra Kim pobedila 1986. godine, imala je samo trinaest godina, iako je tvrdila da ima petnaest. Bilo je tu i političkih zavrzlama, kao kada je fašistički diktator Franko namestio glasanje 1968. godine i učinio da pobedi Španija, kao i kada je Gruziji 2009. godine zabranjeno učešće jer su u pesmi otvoreno kritikovali Vladimira Putina (koji je tada u to doba ratovao sa ovom bivšom sovjetskom republikom). Konačno, predstavnica Izraela je 1973. godine zbog prethodnog napada na izraelske sportiste na Olimpijskim igrama u Minhenu nosila pancir otporan na metke. Uzimajući sve u obzir, čini se da smo malo napredovali po pitanju kontroverzi i skandala, zar ne? Konačno, veći skandal od jedne drag queen bi trebala da predstavlja moda koja se decenijama unazad prenosila Evrovizijom (uostalom, pogledajmosamo šta je na sebe oblačila ABBA!).
Na to da bismo mogli malo da stišamo i ohladimo strasti već jednom upućuje i sama Končita Vurst. Naime, uprkos prvoj frojdovski falusoidnoj asocijaciji na njeno umetničko prezime (Wurst = kobasica), pravo poreklo njenog (prez)imena je mnogo inspirativnije. Prema Nojvirtovim rečima, ono zapravo aludira na nemačku frazu "Sve mi je to kobasica" ("Das ist mir doch alles Wurst") koja zapravo znači "Sve mi je to isto", odnosno "Svejedno mi je". Muškarci koji se oblače kao žene, odnosno drag queens i uopšte fenomen cross-dressing-a stari su koliko i civilizacija. A mi, deca popularne kulture bismo to najbolje trebali da razumemo. Stotinu mu kobasičetina, da li se iko – a prejadno zbunjeni ovdašnji komentator Eurosonga među prvima – seća briljantnog "Neki to vole vruće" (1959) Bilija Vajldera, sa Merilin Monro, te Džekom Lemonom i Tonijem Kertisom obučenim u žene? Zasigurno se puštao na "Školskom bioskopu" Radio televizije Srbije. Ako se već kultni "Pink Flamingos" (1972) genijalnog Džona Votersa ipak pušta iza ponoći? Ili pak "Tutsi" (1982) sa Dastinom Hofmanom, odnosno "Gospođu Dautfajer" (1993) sa Robinom Vilijamsom – isto kao ženama? Sweet transvestite from Transsexual, Transylvania iz "Roki Horor filmskog šoua" (1975), bilo ko?
Za neupućene, čak je i čuvena "Lola" (1970) iz istoimenog sjajnog i prepopularnog songa benda The Kinks – zapravo transvestit iz Sohoa. A o "Walk on the Wild Side" (1972) Lu Rida ne vredi ni trošiti reči. Svaka čast Lejdi Gagi ("Born this way", 2011, sa stihom "Don't be a drag, just be a queen"), ali dotična curica nije izmislila ništa novo. Šta ćemo sad, dragi roditelji koji se sa nostalgičnom setom prisećaju zlatnog doba rokenrola? Dok muževi noću u "Search" polje na raznim pornografskim sajtovima ukuckavaju upravo "Shemale" dok gospođa spava jer je umorna i odavno joj nije do telesnog zadovoljstva? Baš ništa, za dobronamerne među nama. Možemo mirno da spavamo – nijedno muško dete neće početi da stavlja maskaru i nosi uske miniće zato što je Končita pobedila na Eurosongu, bez brige. Briga je u tome što nas to uopšte i brine.
Konačno, još u srednjem veku i u renesansi, sve su ženske uloge na sceni glumili – muškarci. Tako je, Šekspirovu Juliju, Ofeliju ili lejdi Makbet glumili su muškarci obučeni u žene. Dok je moto Šekspirovog pozorišta Globe bio latinska fraza "Jer ceo svet je igralište", a koju je sam Šekspir u komediji "Kako vam drago" proslavio frazom "Ceo svet je pozornica". I samo zato se opustimo već jednom. I možda, samo možda, jednom poslušajmo i prokletu pesmu. Jer sve su te prividne neobičnosti za umno nedorasle odavno među nama. A time što cokćemo i kršimo prste samo pokazujemo sopstvenu uskogrudost, zatucanost ili tek folirantski pozeraj šatro zabrinut za lažne više ciljeve. Šta fali tome da se evropske nacije jednom godišnje okupe i takmiče u nekakvom raspevavanju i skakutanju unaokolo ispunjeni sveopštom geopolitičkom i seksualnom tenzijom? Da li su možda evropska takmičenja bojevom municijom i u jednobojnim maskirnim uniformama bila bolja od ove gej muzičke Olimpijade? I nije li blesavo sjajno što je posleratnoj Evropi to uopšte uspelo u životu – da najgora stvar koju mogu da vam prirede susedi glasi: "0 bodova"? Jer svet je zaista jedna velika pozornica. Mnogo veća i raznovrsnija od one kopenhaške scene za Eurosong. U kojoj je ionako ranije bilo brodogradilište, sa gomilom oznojanih, mišićavih lučkih radnika. Svet je ponekad i velika kobasica, vaistinu.