Postoji pleme u Africi gde se datum rođenja deteta ne računa od dana kada je rođeno, niti od trenutka kada je začeto, već od dana kada je dete bilo misao u majčinom umu. I kada žena odluči da ima dete, ona odlazi i sedi ispod drveta, sama, i sluša dok ne čuje pesmu deteta koje želi da dođe na svet.
Čim čuje pesmu tog deteta, žena se vraća muškarcu koji će biti detetov otac, da je i on nauči. Zatim, kada vode ljubav da fizički začnu dete, neko vreme pevaju detetovu pesmu, kao način da ga prizovu.
I kada zatrudni, majka uči babice i druge stare žene u selu detetovu pesmu, da bi je, kada se dete rodi, stare žene i ljudi oko nje pevali za dobrodošlicu. Kasnije dok dete raste, i drugi seljani uče detetovu pesmu. Ako dete padne ili povredi koleno, neko ga podigne i otpeva mu njegovu pesmu. Ista stvar se događa i kada dete postigne neki veliki uspeh, kada uđe u pubertet, ali i kada uradi nešto loše – pozovu ga u centar sela, okruže je i pevaju mu njegovu pesmu. Naime, pleme smatra da korekcija antidruštvenog ponašanja nije kazna, već ljubav i podsećanje na identitet. Kada prepoznate svoju vlastitu pesmu, nemate želju ili potrebu da učinite nešto što bi povredilo nekog drugog.
Ne morate da odrastate u afričkom plemenu koje će vam pevati vašu pesmu na svim važnim životnim prekretnicama, jer vas život podseća kada ste u skladu sa sobom, a kada niste. Kada se osećate dobro, to što radite je u skladu sa vašom pesmom, a kada se osećate užasno, nije. Na kraju, svi ćemo prepoznati našu pesmu i pevaćemo je dobro. Možda malo drhtite u ovom momentu, ali to se dešava i najboljim pevačima. Samo nastavite da pevate i otkrićete put da se “vratite kući”.