Ona smatra da je postalo alarmantno kontinuirano zagađivanje prirode i urbanih prostora, a tome u velikoj meri doprinosi veliko odsustvo brige prema zajedničkom, tj. javnom prostoru. Prostoru koji pripada svima, a ne samo pojedincu.
– Kao da svi živimo na malim izolovanim ostrvima. Ljudi se vrlo često tako ponašaju. A ono čega su ljudi kod nas vrlo malo svesni je da kad svojim ponašanjem i nebrigom ugrožavaju javni prostor, indirektno ugrožavaju i sopstveni privatni prostor. Plastično rečeno, smrad đubreta sa ulice oseća se i u baštama, stanovima, kućama… I ma koliko čistili sopstvene prostore, dok god su zagađeni zajednički prostori, sve je zagađeno… - ističe glumica.
Kako dodaje, to nije pitanje dobrih i loših ljudi, već manje ili veće svesti o štetnosti određenih oblika ponašanja, kako po okolinu tako i po sebe.
Ana Sofrenović smatra da naša država nije dovoljno opremljena za “eco friendly” način života. Ipak, misli da je mnogo urađeno kroz mnoge ekološke projekte i inicijative i veruje da ima ljudi koji mukotrpno na tome rade kod nas.
– Mi u ovom trenutku uspostvljamo bazu potpuno novog sistema i ekologija je nešto što će neminovno biti deo toga, ali to su procesi koji traju i u koje mora da se ulaže mnogo novca i vremena da bi dali rezultate na duge staze. Mi nismo poznati baš po toj vrsti strpljenja i vere, ali moraćemo da postanemo ako sebi mislimo dobro. Ono što mislim da je važno, jeste da mi kao pojedinci ne čekamo državu već preuzmemo ličnu inicijativu u okviru mogućnosti koje imamo i stvorimo jednu odgovornost koju ne nameće država već mi sami sebi. Može da se postavi jos milion i jedna kanta za đubre ako neko odabere da baca smeće pored njih onda samim tim tera državu da plati još ljudi koji će to kontrolisati. I sve tako ukrug. Uvek i u svemu je lična odgovornost svakog pojedinca najvažnija stvar – tvrdi Ana Sofrenović.
Ona smatra da najviše možemo pomoći tako što ćemo svojim primerom davati primer drugima. Ponašanjem, razgovaranjem sa prijateljima, komšijama, međusobnim organizovanjem i planiranjem... Spisak je beskonačan. Jedan čovek može mnogo da promeni i kod sebe i kod drugih,samo treba da se odluči.
Kada je reč o edukaciji o očuvanju životne naša sagovornica smatra da nas naši mediji nisu još uvek dovoljno zaplašili realnim pricama o posledicama našeg nemarnog ponašanja na prirodu.
– Ponekad mi se čini da više brinemo o topljenju ledenika na Severnom polu nego o zagađenju reka koje nam protiču ispred kuće. To nije ludilo, već razlika u intenzitetu medijskih kampanja. Ono što bih volela je da vidim da se kod nas uspostavi trend urednosti i uređenosti među opštinama. Da se napravi neka vrsta takmičenja u tome ko će bolje i više da učini kad je ekologija u pitanju. Mi volimo da se takmičimo, pa što ne bismo i u ekologiji. Ovo bi bila najčistija zemlja na planeti kad bi to uspelo - ističe Ana Sofrenović
S obzirom na to da se postupci javnih ličnosti prate pomno, glimica smatra da svi ljudi koji su u medijima služe ostalima kao uzori. Bili oni toga svesni ili ne.
– Naša reč se zbog te okolnosti više sluša i samim tim sa sobom povlači daleko više odgovornosti. A pošto smo svesni snage i moći medija, mislim da sumnje nema da sve javne ličnosti imaju fantastičnu priliku da deluju i negde smatram to načom odgovornošću. Ako i imam i nemam o čemu da pričam kad je posao u pitanju, uvek mogu da nađem temu koja se ne tiče SAMO mene, o kojoj možemo da raspravimo, započnemo dijalog, inspirišemo, podstičemo, pitamo… - savetuje Ana Sofrenović.
Kao mama dve devojčice, ona ističe veliku ulogu u edukaciji, kako u svim drugim oblastima, tako i u oblasti zaštiti životne sredine. Kako kaže, one posmatraju njene postupke više nego njene reči .
– Moja deca su po prirodi, kao i mnoga deca, veoma osetljiva po pitanju očuvanja prirode. To mi je jedno prelepo saznanje o deci. Možda zato što imaju mnogo više vremena da posmatraju prirodu i svet oko sebe od odraslih, možda im je zbog toga do tog sveta mnogo više i stalo. Svesniji su ga… – ističe naša sagovornica.
Za kraj ističe kako smatra da je Srbija prelepa zemlja i nije joj jasno zašto nam to baš ništa ne znači, s ozbirom da je toliko prljamo.
– Nemaju sve zemlje sveta ovakvu prirodu i lepotu. Ja sam tek kad sam proputovala pristojno parče sveta shvatila da ovo što mi imamo ne postoji svuda. Postoje nestvarne lepote na drugim mestima, ali imamo ih i mi. Ne mora čovek da putuje na drugi kraj sveta da bi našao lepotu. Mi imamo sreće da nam je pod nosom. Da li je vidimo ili ne, to je već nešto sasvim drugo. Da li je čuvamo, i to je pitanje - zaključuje naša sagovornica.