Desetak kilograma mršaviji, ali dobro raspoložen i sa osmehom na licu, ovako opisuje dramu koju je doživeo u Libiji inženjer Marijo Stanisavljević. Juče, u svom Despotovcu, on prepričava detalje svog zatočeništva i bekstva iz kandži libijske bande ucenjivača, koja ga je otela i držala gotovo dva meseca. Njegova priča ne razlikuje se od napetih trilera, koje gledamo samo na televiziji.
"Voleo bih i ja da je reč o filmu", iskreno kaže.
Danas Marijo uživa u pažnji i ljubavi svojih najbližih, koji su danima i noćima strepeli za njegov život. Svaki trenutak provodi u društvu supruge Danke i četvoro njihove dece. Sve su to odrasli ljudi, što je njihovu brigu samo činilo većom. Na ulici ga sreću sugrađani, ljube ga, čestitaju... Iz štampe su saznali za muke kroz koje je prošao.
Naš sagovornik ne prikriva ništa iz svoje epopeje, ali uz jedan uslov - bez fotografisanja. Promenio je koliko je mogao lični opis, pa danas u Srbiji izgleda drugačije nego u Libiji. Ne želi da, kako kaže, rizikuje da ga neko od Libijaca koji su u Srbiji prepozna na novinskoj fotografiji. To bi, ističe, tražio svako ko je osetio pakao kroz koji je on prošao.
Stanisavljevića, koji radi za međunarodnu kompaniju „VAOS limitid“, koja se bavi poslovima eksploatacije nafte, 11. juna otela je jedna od naoružanih bandi koje poslednjih godina vršljaju Libijom. Njihov cilj bio je da trgovinom Marijovom slobodom izvrše pritisak na vlasnika kompanije, Austrijanca, inače njegovog dobrog prijatelja, i tako pokušaju da preuzmu deo njenog profita.
"Reč je o milionima evra koji se obrću u poslovima sa naftom. U toj borbi se ne bira oružje, a moj život trebalo je da posluži kao sredstvo ucene na rukovodstvo firme. Nije tačno da su za moj život otmičari tražili otkup od osam miliona evra. Toliko zapravo iznose nenaplaćena potraživanja, kojih su oni hteli da se domognu", objašnjava Stanisavljević.
Njegova drama počela je ujutro 11. juna, kada je, kao i svakog dana krenuo do zgrade u kojoj je radio i koja se pravom linijom nalazi na svega 100 metara od kampa gde su stanovali zaposleni u VAOS-u. Iako je svim radnicima preporučeno kretanje u grupi, slučaj je hteo da je tog jutra Marijo bio sam.
"Oni su me danima pratili, čekajući zgodnu priliku za otmicu. Toga jutra, prišla su mi trojica mladića, umotanih u marame i sa kalašnjikovima 'na gotovs'. Strpali su me u auto i dovezli na jednu farmu, nedaleko od Tripolija. Ubacili su me u gepek, vozili me ukrug, i vratili na isto mesto. Kasnije su me uveli u jednu prostoriju i lancem vezali za rešetke na vratima", priseća se.
Otmičari su uglavnom ćutali. Jedine dve arapske reči koje je mogao da čuje bile su „games“, što je značilo da može da krene do toaleta, i „baden“. To je bio odgovor otmičara na svaki njegov zahtev, koji je značio prosto - „kasnije“.
Najteže mu je, kako kaže, padalo beznađe u kojem se našao. Tokom dva meseca zarobljeništva, jednom je pretrpeo i fizičku torturu. Ona je bila reakcija na njegovo odbijanje da „u kameru“ izgovori kako su rukovodioci firme za koju je radio, počinili niz zloupotreba u Libiji. Preživeo je tada i repetiranje „kalašnjikova“, upiranje cevi u grudi, držanje pištolja na nadlanici...
Otmičari su menjali lokacije. Sve su bile na farmama, a Marijo je držan u oronulim prostorijama, bez svetla i svežeg vazduha. Najteže mu je palo tamnovanje u drugom zatvoru, koji je u zoni u kojoj su se vodile borbe sa pobunjeničkim frakcijama.
"Tamo je bilo neopisivo. Okolo su padale rakete, gruvale eksplozije. Preživeo sam čak tri takva napada", kaže Marijo.
Tokom boravka u improvizovanim zatvorima Marijo nije klonuo duhom. Iako vezan i zaključan, izmučen žeđu, mrakom i i vrućinom, oslabljen neizvesnošću, neprekidno je tragao za načinom da izađe na slobodu. Uspeo je, čak, i da stružući nogom po betonu, i uz pomoć sapuna, smakne i lanac kojim mu je bio vezan članak.
"Danima sam vrebao šansu da umaknem čuvarima. Prilika se iznenada ukazala u ranu zoru, pre objave prvog namaza sa džamija. Stražar, koji je spavao pred spoljnim vratima, ušao je unutra da odspava, jer je napolju bilo hladno. Običnim kineskim nožem, koji sam danima krio u improvizovanoj ćeliji, uspeo sam da presečem veze na rukama. Svom silinom nalegao sam na slabo osigurana vrata. Popustila su i ja sam se našao napolju. Zaobišao sam kapiju i preskočio ogradu. Do slobode me je delilo još 30 kilometara."
Put slobode, od farme na kojoj je bio zatočen do naše ambasade, koja je jedina mogla da mu pruži zaštitu, prešao je peške. U tuđoj obući, koračao je vrelim asfaltom, sklanjajući se svaki put kada bi čuo da mu vozilo nailazi sa leđa.
"Plašio sam se da otmičari nisu organizovali poteru. Iznemogao i žedan, posle gotovo dvadesetak kilometara hoda kroz pustinju, osmelio sam se da zaustavim jedan kamionet. Mladiću koji je vozio rekao sam da nemam pare, i da bežim iz zatvora. On me je dovezao do predgrađa Tripolija. Na rastanku, izvadio je novčanicu od 10 libijskih dinara (oko osam evra) i stavio mi je u džep. 'Za taksi i cigarete', samo je rekao."
I posle epopeje koju je prošao, Marijo Libiju gleda istim očima. Povratak na afrički pesak, ipak, za sada ne planira.
"Lepa je to zemlja i uprkos svemu, gostoprimljiva. Kao i bilo gde drugde na svetu postoje dobri i loši ljudi, pošteni i nepošteni. U Libiji sam dobro upoznao i jedne i druge."
Izvor: Večernje novosti