Istinite priče koje su sa nama podelili zaposleni na beogradskim grobljima će vas nasmejati do padanja sa stolice. Ovde u redakciji je bilo i padanja pod sto.
Čovek u štali - Svako mora da bude sahranjen!
Žena ulazi u kancelariju i umire od smeha. Toliko se cepa, da nam treba vremena da shvatimo šta govori. "Umro...hahahahahaha... skot je umro.... hahaha... u štali!". Znate, retko ljudi ne plaču od smeha kad neko umre. To je bio odličan početak. Prestade ona nekako da se smeje dovoljno dugo da nam objasni da je njen bivši muž preminuo, i da se nalazi u nekoj štali, ono što je bilo najsmešnije gospođi je to što je čovek preminuo na nekom senu. Reče ona nama da je malo krupniji čovek, i prodamo odmah Jumbo sanduk(najveća varijanta). Dade nam i adresu, pošaljemo mi tamo ekipu, kad, ima ekipa šta da vidi.
Mi na licu mesta, a gospodin koji je preminuo ima 261 kilogram! I sad, ne znam koliko znate o onome što se događa sa telom nakon smrti, ali, svo to salo se razlilo, nema više šta da drži sve to u koliko toliko čvrstom stanju, ukratko rasuo se i mi smo to morali da smislimo kako da pomerimo. Četiri čoveka ne mogu da ga podignu, ne može ništa da se podvuče pod njega da bismo mogli da ga pomerimo. Ekipa zove u pomoć drugu ekipu, valjda će osmorica moći. Oni dolaze, i nekako ga dovuku, umotaju u neki najlon, dovuku do službenog vozila, ali gospodin ne može da stane. Ništa, zovu oni opet dispečera, pošalju im kamion-hladnjaču, i nekako smeste gospodina.
Ni govora nije bilo o tome da se radi normalnom procedurom, nije mogao da stane u sanduk, nije mogao da stane u frižidere, pa smo morali da ga stavimo u mračni i hladni ćošak kapele i pokrijemo čaršavom. Mi smo dobavljaču sanduka poslali mere, ali bilo je nemoguće, jer nije mogao da stane ni u jedno od standardnih grobnih mesta. Najgore je bilo što smo na kraju morali da obavestimo porodicu da mi nemamo drugi izbor, nego da ga kremiramo.
Samo što nije mogao da stane u peć. Morali smo da ga izvadimo iz sanduka, i nas trojica smo ugurali mučenika nekako, samo...Bez sanduka, bez krsta...
Radnici groblja su zamolili ljude koji imaju problema sa kilažom da idu na dijetu, u suprotnom, jednog dana će neko morati ovako da se muči sa njima.
Ruka ruci
Ponekad, kad neko stariji, ko nema nigde nikoga premine, desi se da po dve, tri, četiri nedelje niko ne sazna da je ta osoba umrla. E,sad, čovek se nakon tolikog vremena pretvori u pihtijastu masu. "Mi imamo odela, skafandere, maske, rukavice, čizme - jer to je pakleni smrad, a najveći strah nam je pomeranje pokojnika "da ne ostane ruka u ruci" što bi rekli." kažu radnici jednog beogradskog groblja.
Mamica
Gospođa dolazi sva uplakana, "Umrla mi je mamica, dajte mi sanduk."
"U redu, recite mi samo koje je konstitucije gospođa."
"Pa bila je malo krupnija."
"Pa koliko?"
"Pa mamica je imala oko 160 kila."
Hmmm... da, malo krupnija. Pošaljemo mi ekipu.
Bio je drugi problem sa mamicom, poneli smo mi Jumbo sanduk, ali gospođa je bila jedna od onih niskih, a krupnih žena, i preminula je u snu. U ležećem položaju. Mrtvozornik je izmerio 120cm u visinu - njen stomak. Mi smo se samo pitali kako? Čak ni Jumbo sanduk ne ide toliko u visinu. Ne znamo ni sami kako smo mamicu "ubedili" da uđe u sanduk. Kolega koji je radio nije hteo posle da priča šta je morao da uradi kako bi ona ušla, a ćerka preminule nam je priznala da je mislila da "mamica" neće proći kroz vrata!
Ponekad, ljudi ne znaju da treba zvati policiju, a ne groblje. A ponekad i policija samo pogleda i jasne slučajeve prepusti groblju.
Skidajte ga sa drveta
"Dođite po pokojnika."
"A gde je pokojnik?"
"Pa eno ga obesio se u šumi."
"A policija?"
"Pa ovde piše da vas treba da zovem u slučaju smrti."
Nemojte pogrešno da nas shvatite - rekli su radnici groblja za Nadlanu - mi razumemo kako je kad izgubite nekog bliskog, i mi se sa punim poštovanjem ophodimo prema svima, ali, ovo je prosto takav posao, da kad neke stvari ne bismo uzimali sa nekom, makar minimalnom dozom humora, ne bismo mogli da izdržimo druge scene koje se ne mogu humoristično doživeti.