Droga je loša. I to je sve što možete da čujete o ovoj temi. Ali kakav osećaj daje i šta korisnici imaju da kažu, to ćete pročitati ovde.
Mnogi su svesni njenih efekata i posledica, pa ipak reše da koriste. Tu je već u pitanju osećaj besa i želje za samouništenjem. Kad ljudi osete da ne mogu da kontrolišu ništa drugo u svom životu, često se okrenu jednoj od tri velike ovisnosti: alkoholu, kocki ili drogama.
Ljudi u ovisnosti pronađu neku utehu, bekstvo od sveta koji im ne pruža sve ono što žele, ali vremenom shvate da beg ne traje dugo i da su se našli u još jednoj situaciji u kojoj neće dobiti trajno zadovoljenje. Tu počinje proces odvikavanja i sa te tačke nam ovi ljudi pripovedaju svoja iskustva.
Suzana je iz Valjeva, ima 32 godine i dugo je uzimala LSD. Dok pričamo sa njom, povremeno se fokusira na tačku pored sebe i isključi se usred rečenice. Njena majka nam kaže da uvek mora neko da bude tu, jer je njenoj ćerki "od tolike droge, nešto u mozgu pregorelo". "Moje lepo dete. Uopšte se ne vidi da je bila narkomanka. Osim što se ponekad gubi. Kad se vrati, razgovor teče normalno, kao da nije ni odlazila."
Nakon par minuta, Suzana se ponovo uključuje u razgovor. "LSD mi je davao osećaj da vidim nezemaljsko. Znam da su bile halucinacije, ali uživala sam u osećaju da sam deo nekog sveta u kome postoji još nešto. Ja to zamišljam ovako - LSD otvara fioke u mozgu, koje ne treba da se otvaraju, a kad dejstvo prestane, one se same zatvore. Moj problem je što su te fioke prestale da se zatvaraju. Od jednog tripa vidim Pink Pantera. On me svuda prati i oponaša sve što ja radim. Znam da nije stvaran, ali je uvek tu, iako ne pričam sa njim."
Njeno fizičko zdravlje nije narušeno iako je dugo koristila ovu drogu, ali Pink Pantera ne može da se reši. "Kad sam shvatila da Pink Panter ne odlazi iako je prošlo tri dana od kako sam poslednji put uzela LSD, prestravila sam se. Pomislila sam da ludim, otišla sam kod lekara, a oni su mi rekli da se to prosto događa "nama narkomanima". Gledali su me i ponašali se prema meni kao da sam zadnji šljam. Usput su mi rekli da bi bilo bolje da se testiram, da proverim da nisam zakačila i HIV. Barem me je ta nesreća mimoišla."
Svoju priču sa nama je podelio i Nenad iz Zemuna. Kad je prvi put probao drogu, bio je student na Ekonomskom fakultetu i bila je to "samo" marihuana. "Očekivao sam više. Meri me je smirivala, davala zamisli, ali to je bilo to." Pa je i probao nešto više. Navukao se na speed. "Osećaj je fenomenalan! Imaš energije 24 sata, osećaš se kao Supermen." Jedini problem je, što je češće koristio, to mu je više trebalo kako bi ponovo došao do tog osećaja.
"Vremenom sam došao do tačke gde mi puna šaka nije bila dovoljna. Tu sam primetio i da me je usporio. Više nisam mogao da naučim stvari koje sam ranije preletao. Sećam se da sam nekad razmišljao brže, bolje sam kopčao stvari, a sad kao da razmišljam kroz maglu. Znam da sam to sam sebi uradio, ali ponekad se osećam kao plavuša iz vica, i poželim da se ubijem zbog toga što sam sebi napravio. Sad radim kao konobar, i klinci mi se smeju. Usporen sam kao osoba nakon šloga. Ali u to vreme sam mislio da je onaj "supermen" momenat vredan toga."
On sada ima 29 godina, napustio je fakultet, porodica ne razgovara sa njim jer mu ne veruju da je prestao. "Prestao sam kad sam video šta je heroin uradio mom drugu. Rasprodao je sve po kući, prebijao roditelje za novac, a onda se samo osušio i nakon nekog vremena preminuo. Nisam to sebi želeo."
Njihov put ka odvikavanju nije bio lak. Prijatelji i porodica nisu hteli ništa da imaju sa njima. Odvikavanje je bolan i traumatičan proces, drhtavice, povraćanje, bolovi kroz koje čitavo telo prolazi... Sad su "čisti", ali društvo im ne dozvoljava da se vrate u normalne životne tokove. Droga može da se nađe na svakom uglu, i teško je ostati "čist". Kod nas nema ni mnogo grupa za podršku, a čak i u tim grupama, češće će naići na osudu, nego na podršku i savet.