Gde vozovi kasne po redu vožnje. Gde svi igraju fudbal, a pobeđuju u rukometu. Svi žure na posao, a niko ne stiže na vreme. Gde osmočasovno radno vreme traje dvanaest sati. Gde je zdravstveno osiguranje besplatno, a lečenje je skupo. Gde je svetska kriza dobila državljanstvo. Gde su javne nabavke tajne, a državne tajne javne. Gde svi znaju šta neće, a niko ne zna šta hoće.
Dobrodošli u državu, koja ne ume da odredi prioritete. Državu, koja ima sjajne demagoge, odlične u obećanjima, kritične u ostvarenjima. Međutim, ono čega, izgleda, nisu svesni jeste da se broj potencijalnih glasača polako, ali sigurno smanjuje. Da prirodni priraštaj opada i zalazi u minus. Ima li smisla graditi mostove i puteve, a ne boriti se za život koji treba da prelazi preko istih?
Ako ste razmišljali o tome da li želite bebu, prvo pitanje koje se, nažalost, nameće jeste – imate li novca za to? Dok popisi stanovništva iz decenije u deceniju pokazuju da je prirodni priraštaj Srbije okovan negativnom vrednošću, državu to izgleda ne zabrinjava previše. Geografski u Evropi, ali po ekonomskim standardima daleko od nje, u Srbiji su dečje stvari daleko skuplje nego u ostalim evropskim zemljama, iako je naš standard daleko niži od evropskog.
U sledećoj tabeli biće predstavljene cene dečje opreme koje smo zabeležili u nekoliko radnji, u opsegu od najjeftinijih do najskupljih. Podrazumeva se da je moguće pronaći i jeftinije i skuplje, ovo su neke okvirne sume koje smo uzeli za primere.
Ukoliko napravimo jednostavnu računicu i kupimo neophodne stvari po najjeftinijim cenama, dolazimo do cifre od oko 35.000 dinara, ali bez uračunate hrane. Ukoliko ste zaposleni i radite po minimalnoj ceni rada od 115 dinara po satu, vaše mesečno primanje iznosi oko 19.000 dinara, i ukoliko uz to plaćate stan i komunalije, jasno je da o deci ne možete ni da razmišljate. (Još ako je reč o blizancima, situacija se dodatno komplikuje). Ukoliko je neko od roditelja nezaposlen, jasno je – deca su u tom slučaju luksuz. Jedna od olakšavajućih okolnosti bila bi svakako ukidanje PDV-a na dečju opremu. Zbog čega je u većini zemalja Evrope smanjen porez na bebi opremu, a srpski političari se već godinama oglušuju o taj zahtev? Zar je bilo jednostavnije napraviti celokupnu proceduru koja zahteva niz birokratskih peripetija kako bi PDV bio vraćen, umesto jednostavnog ukidanja istog?
Primera radi, od svoje prosečne plate, majka u Srbiji može da kupi 2.000 komada pelena, dok majka u Austriji može da kupi čak 13.000 komada pelena. Zbog čega je „Pampers“ jeftiniji u većini zemalja EU nego u Srbiji? Verovatno zahvaljujući činjenici da je u Ujedinjenom kraljevstvu i Irskoj ukinut porez na dečju obuću i odeću, u zemljama Beneluksa on iznosi svega tri odsto, a u Poljskoj je smanjen sa dvadeset i dva na sedam procenata. Drugim rečima, većina evropskih država je ili smanjila ili ukinula porez na dečju opremu, dok Srbija iz nekog razloga taj postupak dodatno komplikuje povraćajem PDV-a i nepotrebnom birokratijom koja oduzima vreme i nerve. Kada treba da se ugledamo na Evropu, lakše nam je izgleda da uvedemo novi sistem naplate karata u gradskom prevozu, nego da usvojimo neki koristan zakon.
Zlatni pojedinci
Još jedan zastrašujući podatak, ne tako davno, potresao je Srbiju, ili makar njene građane. Smrtnost prevremeno rođene dece, težine do 999 grama u Srbiji iznosi 65%, dok u Evropi taj procenat iznosi svega 15%. Dok država sanja svoj zimski san, stvar je u svoje ruke preuzela nevladina organizacija Fond B92. Za samo nekoliko meseci, ovaj fond je, uz medijsku podršku, pokrenuo akciju Bitka za bebe i uspeo da obezbedi gotovo 200 inkubatora. Nakon toga, bitka je nastavljena za prikupljanje donacija, kojima se nabavlja neophodna oprema za porodilišta.
Ukoliko se već premoste ekonomske i ostale prepreke i beba dođe na svet, ljudska je dužnost da se toj bebi omogući život, što inkubatore i opremu za porodilišta čini neophodnim. Država je svakako pozdravila ovu akciju, ali nije našla za shodno da je sama pokrene. Pojedinci, poput biznismena Milana Popovića, sportiste Dejana Stankovića i mnogih drugih pokazali su svoju humanost velikim donacijama. Međutim, šta bi se desilo da nije bilo plemenitih dela ovih ljudi? U državi čiji je životni standard prilično nizak, hrabrost je oslanjati se na humanost. Sreća je da imamo odgovorne i savesne pojedince u društvu, koji su povodom ovog pitanja nešto svojevoljno preduzeli. Država i dalje spava, da je i ne budimo…
Hrana ili splačine?
Još jedna informacija u nizu, koja je uzburkala javnost, je hrana koja se služi u porodilištima. Naime, čitateljke sajta bebac.com objavile su fotografije hrane koju su dobijale u porodilištima. Na slici se mogu videti siromašne porcije hleba, salame, kuvanih viršli i džema.
Ukoliko je to meni iz glavnog grada, postavlja se pitanje šta se tek služi u ostatku države. Tražeći odgovor na to, na sajtu bebac.com čitateljka Sandra iz Niša ostavila je sledeći komentar: „MOJE ISKUSTVO IZ NIŠA – obzirom da sam se pre vremena porodila, u porodilištu smo proveli 10 dana i svaki dan hrana je bila ista:
Foto: Bebac
DORUČAK: 5 keksova i šolja mleka ili čaja.
RUČAK: šolja griza i kašika krompir pirea.
VEČERA: 5 keksova i šolja mleka ili čaja.
Inače, meni se nije promenio već 30 godina, isto to jela je i moja mama kada je mene donela na svet…”
Ukoliko meni iz srpskih porodilišta uporedimo sa menijem iz evropskih, teško je reći da li srpske trudnice jedu hranu ili splačine.
Neko je došao na ideju da se narodni poslanici zamene sa trudnicama za obroke, što bi zapravo bilo najbolje rešenje, jer je to verovatno jedini način da dotični nešto i promene.
Jedno nije dovoljno, a 5 je previše
U pokušaju da makar nešto olakša, stiče se utisak da država dodatno komplikuje već tešku situaciju. U nastojanju da ostvarite svoja roditeljska prava na dečji dodatak, potrebna je mnogobrojna dokumentacija. A kada dokumentaciju predate, postavlja se pitanje da li će se vaš trud, čekanje i neizvesnost isplatiti, prenosi sajt Prestiž.rs
Ukoliko ste roditelj jednog ili više dece imate pravo na dečji dodatak, ali prethodno morate ispuniti određene uslove. Zahtev za ostvarivanje prava na dečji dodatak podnosi se na standardizovanom DD-1 obrazcu, uz koji se dostavljaju podaci o drugim članovima porodice (standardizovani DD-1a ) i podaci o deci na hraniteljstvu ili starateljstvu (standardizovani DD-1b obrazac).
Pored ovoga, podnosilac zahteva je dužan da priloži i sledeću dokumentaciju:
- izvode iz matične knjige rođenih za svu decu u porodici,
- uverenje da je majka državljanin Republike Srbije (ne starije od 6 meseci)
- fotokopije dokaza o prebivalištu za sve članove zajedničkog domaćinstva;
- fotokopiju majčine overene zdravstvene knjižice (ukoliko poslodavac redovno uplaćuje doprinose, naravno)
- fotokopiju lične karte
- dokaze o posedovanju odnosno neposedovanju nepokretnosti, kao i odgovarajućeg stambenog prostora;
- uverenje Centra za socijalni rad da majka brine o detetu, da dete nije dato na usvajanje, u hraniteljsku porodicu,da nije lišena roditeljskog prava u odnosu na decu prethodnog reda rođenja; da bi se ovo uverenje dobilo, potrebno je dodatnu dokumentaciju dostaviti posebno Centru za socijalni rad, videti opširnije na http://roditeljsrbija.com/dokumentacija-za-roditeljski-dodatak/
- potvrdu o prihodima u tri meseca koja prethode mesecu podnošenja zahteva za sve članove zajedničkog domaćinstva;
- potvrdu o katastarskim prihodima u prethodnoj godini za sve članove zajedničkog domaćinstva;
- potvrdu o svojstvu redovnog učenika za decu školskog uzrasta.
Ukoliko pogledamo podatke i uslove, stiče se utisak da vam je lakše da odustanete od prava na dečji dodatak. Visina dečjeg dodatka varira, prema Zakonu o finansijskoj podršci porodice sa decom iz 2002. godine, i usklađuje se 1. aprila i 1. oktobra tekuće godine, na osnovu statističkih podataka, sa kretanjem troškova života na teritoriji Republike u prethodnih šest meseci. Jedna od najzanimljivijih informacija je ta, da ukoliko porodica trenutku podnošenja zahteva za dečiji dodatak poseduje ušteđevinu čija je visina veća od iznosa 30 dečijih dodataka po članu porodice, pravo na dečiji dodatak neće biti priznato. Nemojte štedeti ako želite podstrek za rađanje. Dakle, još jedan paradoks, ako želite pomoć države, budite što siromašniji i tako siromašni budite motivisani da rađate decu.
Ukoliko pročitate Zakon o finansijskoj podršci porodice sa decom, videćete da je on uređen za porodicu koja broji do četvoro dece. Ako slučajno dobijete peto dete, pa ništa, zaboravite na državnu kasu. Nadležni kao da poručuju – Ko je još blesav da pravi petoro dece ?!
„Money makes the world go round…“
Kada vaše dete malo odraste, potrebno je upisati ga u predškolsku ustanovu. Postoje privatne i državne predškolske ustanove. Upis u državne predškolske ustanove je komplikovaniji – potrebna je opširnija dokumentacija, kao i posebni kriterijumi na osnovu kojih imate prednost (deca samohranih roditelja, deca zaposlenih roditelja, pa svi ostali). Na brojnim internet forumima pronašli smo veliki broj žalbi roditelja na kriterijume upisa. Čak i u ovoj oblasti pominje se korupcija, prednost poznanstva, kao i druge manipulacije. Upis je centralizovan, dokumenta se predaju centralnoj upisnoj komisiji. Stvaraju se liste čekanja.
Pored najave da će svi roditelji plaćati cenu državnih vrtića od 5.000 dinara mesečno, iz nekog razloga se od te odluke odustalo i cena će biti određena u zavisnosti od visine primanja roditelja.
Nešto drugačija situacija je u privatnim vrtićima, gde je upis daleko jednostavniji i brži, ali gde važi ona „koliko para toliko muzike“. Mesečne rate za privatne vrtiće dostižu cenu i do 30.000 dinara, što je za roditelje sa prosečnom srpskom platom u najmanju ruku teško izvodljivo. „Moj muž je zaposlen, a ja pokušavam da pronađem posao. Bebu nema ko da čuva, u državni vrtić ne možemo jer sam ja nezaposlena, a za privatni nemamo toliki novac. Dakle to je bezizlazna situacija“, objašnjava Sandra M, majka trogodišnje bebe.
Populaciona politika je potpuno zapostavljena u Srbiji. Istražujući ovaj problem, jedini zaključak do kog smo došli jeste taj da ako gotovo ništa ne čini, država dodatno otežava već dovoljno komplikovanu situaciju. Brojnom papirologijom, birokratijom i zahtevima pre će uspeti da stimuliše roditelje da odustanu od svojih prava, nego da ih ostvare. Prema poslednjem popisu stanovništva, nacija smo koja se smanjuje. Prirodni priraštaj teži negativnoj vrednosti. Zastarelim zakonima Srbija pokazuje da populaciona politika nije njen prioritet. Ukoliko država ne promeni ekonomsku poltiku i ciljeve, ne poradi na motivaciji i stimulaciji za porast nataliteta, ona čuvena šljiva iz narodne opaske, pod koju će svi Srbi stati jednog dana, mogla bi nam biti prevelika.
Izvor: Prestiž.rs