Istraživači Univerziteta u Mičigenu radili su uz pomoć mnogo volontera i simulatora kako bi otkrili kako naš mozak reaguje na rizične situacije vezane za mogućnost da nađemo partnera ili ne.
Zaključak je da većina ljudi danas “igra na sigurno”, kada su ulozi veliki, što ideju o “onom pravom” ili “pravoj” čini gotovo izlišnom.
Kris Adami, profesor mikrobiologije i molekularne genetike, jedan od autora ove studije, javno je govorio o ovoj temi više puta.
“Primitivni ljudi verovatno su morali da se kockaju i odluče da li mogu da nađu boljeg partnera ili ne. Oni su mogli da odaberu prvog ili prvu koji naiđu i time pristanu na možda inferiorniju opciju, ili da rizikuju i sačekaju bolju priliku”, kaže on.
On je uz pomoć računara koji prati rizično ponašanje, simulirao društvo od oko hiljadu osoba, programiranih da donose odluke na prirodan način, baš kao i ljudi.
“Pojedinac se možda oslanja na to da će naći srodnu dušu, ali time rizikuje da na svetu ne ostavi potomstvo. S druge strane, ako ranije odabere osobu, iako mu ne odgovara u svakom pogledu, ipak ima evolutivnu prednost, ukoliko živi u manjoj grupi”, kaže Adami.
Malom grupom smatra se zajednica od oko 150 ljudi i odnosi se na porodicu, prijatelje, poznanike i uopšte osobe s kojima smo dolazili u blikak kontak tokom života.
Ukoliko je osoba deo mnogo veće zajednice i stalno se upoznaje i druži s novim ljudima, šanse da će odabrati nekoga samo kako bi uklonila rizik, nisu velike.
Izvor: b92