Pre učešća u šouu “Ja imam talenat”, 28-godišnjoj Beograđanki Bojani Stamenov razmišljanja o velikoj pevačkoj karijeri delovala su kao prazne maštarije. Nije verovala u sebe. To što je završila srednju muzičku školu nije za nju bio dovoljno snažan argument da zapeva na karaoka žurkama, a kamoli da u nekom klubu nastupi pred publikom. Mislila je da njeni snovi prolaze pored nje. Zahvaljujući upornosti bliskog prijatelja koji je verovao u nju i njen glas, prijavila se na takmičenje neafirmisanih pevača. I pobedila. Kao nagradu je dobila nastup s bendom u Bitef art kafeu.
“Tu me je čuo Nikola Demonja. Predložio mi je da se prijavim za „Talenat”. Posle prvog TV nastupa sve se odvijalo neverovatnom brzinom, proplakala sam noći od sreće, tolike podrške, ljubavi. Ljudi su mi govorili: „Hvala ti što si nam unela ljubav”, „Kao sunce da nas je obasjalo”. Stiglo mi je preko 1.500 zahteva za prijateljstvo, bračnih poruka, tipa „Rekla mi je majka da se udaš za mene, samo da mi pevaš svaki dan”, ili „Bojana, nisam zaposlen, ali imam svoju firmu, nadam se da sam se dobro predstavio”, priseća se Bojana.
Brzo je postala klupska atrakcija u Beogradu. Na njenim nastupima u Brankowu bila je luda atmosfera, a publika bi skakala kao na badži jampu kad bi zapevala Adelin “Rolling in the Deep”.
” Kad stanem na binu, sve zaboravim. Nije mi važno da li sam debela, već kako pevam - priznaje Bojana i objašnjava kako je odmalena buca: “Ne mogu sebe da zamislim kao mršavu ili zgodnu devojku. Takva sam ceo život. Sada imam želju da smršam i probam kako to izgleda, ali mi je prijatno u mom telu, nikada nisam imala taj problem što sam ovakva”.
Opšte je poznato da se muzički talenat prenosi porukama u genima. Tako je i Bojana svoj nasledila od roditelja. Na kućnoj pozornici imala je prve koncerte. Neki od njih se i danas prepričavaju.
“Tata je muzičar i kuća nam je uvek bila puna instrumenata, mikseta. Majka mi je uvek bila žena iz senke koja fenomenalno peva. Stalno je vikala što nisu sklonjene igračke, nije volela da joj prljamo kuhinju, ali je morala da podrži silu kao što joj je starija ćerka, tj. ja. Svake večeri sestra i ja bismo izvlačile iz bakinog ormana marame, šalove, puštale kasete Lepe Brene i imale „nastup”. Pevala sam „Čuvala me mama za velike stvari” i „Boli me uvo za sve”.
Tata je u nekoj kompenzaciji dobio ringišpil i s njim sam jednu sezonu putovala po vašaru. Pamtim to doba kao nešto šareno, lepo, svi cirkusanti su znali da sam Kizina ćerka i svuda sam mogla da se vozim za džabe. Moj prvi nastup desio se baš tada. Imala sam ciklama helankice i ljubičastu bluzu s Mikijem Mausom. I dok je tata pripremao ringišpil i naplaćivao karte, ja sam se u kombiju našminkala maminom ukradenom šminkom, pustila kosu, a onda uzela mikrofon i zapevala pesmu od Cece i Mire Škorić. Ljudi su se okupili, a ja sam osetila da mi prija ta pažnja. Prvi akord na gitari, E-mol, naučila sam kao dete, i odmah, naravno, pesmu „Crni leptiru”, a prvu gažu od 20 dinara zaradila sam nešto kasnije, svirajući gitaru u kraju, u kafiću „Mrak”. Tada je sladoled rumenko koštao 30 para, ko je imao dinar za hot-dog taj je bio kralj”, otkrila je Bojana za Puls.
Šta god da uradi u Beču, bila prva ili poslednja, Bojana Stamenov ostaće naša Bokica s glasom koji lomi čaše i srca. Od nje sasvim dovoljno.