Vidovdan je dokaz stalne borbe Srba i srpskog naroda za spostveni opstanak. Pravoslavna crkva uvrstila je Vidovdan u svoj kalendar tek krajem prošlog veka, 1892. godine.
Narodna verovanja i obredne radnje vezane za ovaj dan znatno su starijeg porekla, a praznik Vidovdan samo je nastavak kulta starog slovenskog božanstva Vida, koji je nepoznat u pravoslavnoj tradiciji.
U narodnim predanjima, Vid leči od svih očnih bolesti i omogućava slepima da progledaju. Tako je u mnogim selima običaj da na Vidovdan ukućani ustanu rano, pre svitanja i gledajući prema Suncu kažu: "Oj Vido, oj Vidovdane, daj mi vid dok sam živ."
Smatra se da je biljka Vid ili vidova trava biljka za gatanje. Žene ga uoči Vidovdana beru i stavljaju pod jastuk, i šta te večeri sanjaju to će im se desiti.
Devojke ga te večeri, zajedno sa prvim i poslednjim zalogajem hleba i malo soli, stavljaju po jastuk i govore:
"Vide, Vide! Tako ti soli i hleba, zemlje i neba, kaži mi ko će mi biti suđen. Neka mi izađe na san".