Zorana Jovanović Zorannah je svesna da je idol devojčicama i da zbog toga ima veliku odgovornost.
- Kada si idol mlađim devojkama osećaš dodatnu odgovornost. Tinejdžerkama je sve na svetu da dođu da me zagrle, poljube, da se fotografišu sa mnom. Međutim, ono što vam dodatno stvara odgovornost, jeste to što roditelji gledano hipotetički, zasve eventuelno loše što bi se dogodilo njihovoj deci, ne krive sebe, nego mene. Ja nisam tu da vaspitavam njihovu decu. Ja samo glasno iznosim sve ono što prolazim kroz život, govoreći da stvari u tim godinama nisu toliko tragične. Počevši od toga kada vam se roditelji razvedu kao što su moji. Nije to smak sveta. Ja sam neko ko deli svoj život s njima, nisu jedini koji imaju određene probleme. Takođe im govorim da one ne treba uvek da prate ono što ja radim. Jer one imaju 12, 15 godina, a ja 25. Daću banalan primer: one sa 13 godina ne treba da piju proteinski šejk - kaže Zorana i započinje priču o razvodu svojih roditelja.
- Ja sam bila jedno od one dece koja nije želela da živi u imaginarnom svetu i da se pretvaram kako su moji roditelji u savršenom braku i kako je to sve super. Ja sam znala situaciju u našoj porodici. Oni su se stalno svađali. Ja sam čak bila ljuta na njih što se nisu razveli ranije. I dan-danas sam ljuta na moju mamu što je ostala u tom braku toliko dugo. Jer da nije, naš život bi otišao u drugom semeru. Ona bi imala vremena da se ponovo uda, eventualno rodi još jedno dete i ja ne bih bila sama, kao ni ona poslednjih godina svog života. Mi jesmo živele zajedno, ali ja sam često bila van kuće. Sve njene drugarice su imale muškarca, ona nije imala nikoga. Ona je došla u tu fazu da je govorila: “Ja neću nikoga da trpim. Ja hoću to, to i to, i ako to nije to, onda ništa". Ona nije želela da spušta svoje kriterijume i ostala je sama od razvoda po poslednjeg dana. I to je meni jako smetalo - priča Zorana, koja ističe da sesreća ne može kupiti.
- Materijalna stvar ne čini ljude srećnima. Ako mislite da jedna torba može da ispuni život, reći ću vam da je to velika glupost. Kupovina torbe i cipela je moj posao. Ne mogu da imam dva para dve godine na blogu i da se pretvaram da je to super. Dosta tih stvari sam dobila na poklon da bih ih izreklamirala, nešto je kupila mama, a ostatak ja. Već dve godine izdržavam sama sebe. Sva ta putovanja su na moj račun. Mislim da svi ljudi treba da prožive momenat da imaju sve, a da su u isto vreme zbog nekih drugih stavri nezadovoljni i da skapiraju da im novac neće u svemu pomoći. Parama ne možeš kupiti sreću. Ja sam izgubila oba roditelja, sama zarađujem, sama živim, i sama sam organizovala svoj život. Meni je lakše kada sam negde drugde. A zašto? Kada sam kod kuće, dočeka me prazan stan, sve isto kako sam ostavila. Jedino me sačeka moj pas. To je jedino što mi je ostalo od mog starog života. Bez nje bih bila potpuno izgubljena - kaže Zorana.
- Živim sama. U devedeset posto slučajeva mi je prazan frižider jer u Beogradu budem po sedam dana i šta god da kupim, bacim, jer se hranim van kuće. Ne smatram da nešto ne bih znala da spremim s obzirom na to da postoji sve na Jutjubu. Gledaš korak po korak kako se sprema i ne možeš da pogrešiš - kaže blogerka i priznaje koje kućne poslove ne voli da obavlja.
- Peglu nikada nisam upalila. Mrzim da peglam. Čistim po kući. Imam i ženu koja mi dolazi jednom nedeljno i koja radi malo teže poslove, pranje prozora, brisanje prašine. Kada ona nije tu, a ja nemam vremena da je čekam, onda ja sam uzmem da radim. Da upalim mašinu. Priznaću vam da jedina stvar koja mi nikada nije jasna je nameštanje kreveta. Ne vidim poentu u tome, kada ćeš za nekoliko sati opet da legneš u njega. Prljave sudove ne mogu da podnesem. Ne mogu da odem na spavanje, a da znam da su ostali u sudoperi. To nema šanse da se dogodi - kaže Zorana.
Izvor: Puls