Romantični filmovi i serije su nas oduvek uveravali kako baš svako od nas na svetu ima svoju srodnu dušu, odnosno osobu koju će, jednom kad se sretnu, prepoznati u trenu. Od tog dana nadalje, trebali bismo živeti srećno i bezbrižno, znajući da je naš idealan partner uvek kraj nas. Ali, je li to baš tako?
Od malih nogu nas uče romantici. Krenemo u vrtić ili školu i roditelji krenu da nas zapitkuju jesmo li se zaljubili ili čak jesmo li primetili kako nas neko gleda na poseban način. Kako rastemo, počinjemo shvatati da se neko prema nama zaista ponaša drugačije, pažljivije i lepše, pa ako su osećanja uzajamna, sreći nema kraja. Verovatno se svi sećamo svojih prvih simpatija iz nižih razreda osnovne škole i vremena u kojem smo mislili da život ne može biti bolji od ovog. Jednostavno, to je to, prva ljubav i odmah bingo. Zamišljamo raskošno venčanje, decu, kućicu u cveću i ostale popratne aktivnosti, a onda se dogodi nešto što sve to kompromituje. Vaša simpatija ili vi ćete možda upoznati nekog iz drugog razreda i celi proces započeti ispočetka. Naposletku, prvi krah romanse ne znači da trebamo odustati. Naravno, neustrašivo krećemo u dalju potragu za srodnom dušom znajući da nas ona negde čeka. Na našem putu ćemo uglavnom naići na još celi niz odnosa koje bi najradije zaboravili, ali sve će se to jednog dana isplatiti. Ili su nam barem tako rekli.
Većina nas je odrasla na filmovima i serijama koji slave savršeni romantični odnos za koji ćemo se morati izboriti, ali jednom kad to napravimo, možemo biti mirni. Čak i bajke koje nam čitaju od najmlađih dana završavaju sa slavnom rečenicom koja kaže kako su "živeli srećno do kraja života". I tako smo, bez da smo toga uopšte bili svesni, završili u nerealnoj situaciji potrage za idealom koji postoji samo u fiktivnim scenarijima. Sam koncept "srodnih duša" je vrlo lep u teoriji, ali koliko je održivo živeti po njemu i ne pristajati na ništa manje od potpune idile? Neki će reći kako će zauvek verovati u njega i odbaciti bilo kakve kompromise, a naučna zajednica će reći kako se prvo trebamo upoznati s činjenicama, odnosno statistikom. U situaciji u kojoj se svaki drugi ili treći par razvodi, koliko je realno reći da jednostavno nisu pronašli svoju srodnu dušu? Profesor sa Univerziteta u Torontu, Spajk V.S. Li, tako na primer predlaže da na partnere dugoročno gledamo kao na najbolje prijatelje umesto na srodne duše. Prema istraživanju koje je sproveo na reprezentativnim uzorku, oni će imati bolji odnos koji će graditi u skladu izazovima pred kojima se nađu.
Vanesa Van Edvards, nagrađivana autorka koja se bavi proučavanjem ljudskog ponašanja, kaže kako ljude možemo podeliti u dve grupe: one koji veruju u jednog idealnog partnera stvorenog baš za njih i na one koji veruju da sami utičemo na to kako će nam odnos izgledati, u zavisnosti od toga koliko se trudimo. Prema njenom iskustvu, ljudi iz prve grupe imaju veće šanse za razočarenje u ljubavne odnose. Kako objašnjava u svojoj studiji, oni će se previše brinuti oko toga jesu li zaista pronašli svoju srodnu dušu i trebaju li nastaviti dalje da traže, dok će ljudi iz druge grupe razmišljati o tome kako mogu unaprediti postojeći odnos. Isto tako, ljudi iz prve skupine će češće imati tzv. eksplozivne i intenzivne odnose koji kraće traju, dok će ljudi iz druge skupine pažljivo graditi poverenje pa se postepeno prepustiti. Drugim rečima, potraga za srodnom dušom može narušiti vaše šanse za izgradnju dugoročno kvalitetnog odnosa. No, Van Edvards napominje i kako odustajanje od koncepta srodne duše nikako ne znači pristajanje na manje u odnosima; radi se jednostavno o našem voljnom momentu u kojem odlučujemo kako smo otvoreni za razgovor i kompromis s našim partnerima.
Izvor: Lepaisrecna.rs