Suze Vladimira Lučića posle poraza Srbije od Slovenije u finalu Evropskog prvenstva vredne su zlata, koje im je ispred nosa odneo maestralni Goran Dragić. Nisu uspeli da načine taj poslednji korak, ali sve što su uradili tokom istanbulske odiseje svetluca zlatnim odsjajem.
Označeni kao zamene onih najboljih, igrali su kao da su zaista najbolji i osvojili drugu srebrnu medalju za Srbiju na evropskim prvenstvima, treću te boje u četvorogodišnjem selektorskom mandatu Đorđevića, koji je svakog ponaosob zagrlio posle meča i zahvalio mu se na herojstvu u nikad težim okolnostima.
Naši momci isekli su lepršave kadrove iz igre Slovenaca u prvoj četvrtini i uvukli ih u fizički i mentalni klinč, u kojem zavise isključivo od inspiracije Dragića i Dončića. Finese timskog duha bile su na našoj strani ograde. Bogdanović je perifernim pogledom pogađao Kuzmića u reketu, Jović s povredom zgloba junački prodirao "na jednoj nozi", Lučić lebdeo u vazduhu kidišući na svaku odbijenu loptu.
Druga deonica ispisala je sasvim drugu košarkašku priču. Slovenački odbrambeni specijalci samo što nisu koristili pendreke braneći koš od Bogdanovića, Jović je sve teže trčao, a naš napad ostao bez kiseonika. Gušile su ga defanzivne osice trenera Kokoškova, ali i sudijske odluke zbog kojih je Sale na momente više razgovarao sa arbitrima nego sa svojim igračima.
Nenadano su se "orlovi" našli u mišolovci, isterani iz reketa iz kojeg su se do tada hranili. Pokušavali su da se ispetljaju preteškim Bogdanovim šutevima, dok ih je sve dublje u rupu gurala neverovatna lakoća igra momka delimično srpskih korena. Dragić je igrao poslednju utakmicu u nacionalnom dresu i opraštao se na način koji podseća na Đorđevićevo finalno remek-delo protiv Litvanije na Evrobasketu 1995. u Atini.
NBA as je u maniru najboljih slovenačkih skijaša vozio slalom kroz srpsku odbranu i do kraja poluvremena postigao 26 poena, uz četiri skoka i tri asistencije! Samo su trojkaške munje iz Gudurićeve levice držale Srbiju da ne potone toliko duboko da joj više nema spasa.
Međutim, predaja nije u genima Đorđevićevih timova. Svakako nije u ovom, skrojenom po mustri povreda i otkaza, ali sa srcem velikim kao i svi prethodni. Bogdanović je liderski pružio ruku svojim drugovima, pomogao im da se podignu sa parketa i pronađu u sebi ono što ih je dovelo do poslednje utakmice Evrobasketa. Na putu našeg povratka u igru za zlato, Slovenija je ostala bez Dončića zbog povrede zgloba, ali mladi superstar do tada nije imao mnogo uticaja na sudbinu finala.
Umor je postepeno usporavao Dragića, a pobednički otkucaji u grudima našeg tima bili su sve brži i glasniji. Umor je sustizao i Bogdanovića, ali je srpski as mogao nakratko da predahne oslanjajući se na Lučićevu nezemaljsku istrajnost u borbi sa Slovencima i Mačvanovu kapitensku hladnokrvnost. Međutim, Srbija u dramatičnoj završnici nije mogla da se nasloni na sudijsku objektivnost.
Đorđević se uhvatio za glavu kada je dosuđen faul pri šutu Prepeliča za tri poena, uzeo tajm-aut i pre nego što je dao uputstva igračima duboko zagazio u teren ka arbitrima.
Više nije ostalo vremena za ludačke Bogdanove trojke za preokret. Izneo je na ovom Evrobasketu teret za sedmoricu i zaslužio aplauz i posle promašaja. Kao i ova nezasluženo unapred otpisana generacija, koja je podelila srebrnu sudbinu prethodnih reprezentacija satkanih od zvučnijih imena.
Legendarni srpski treneri Dušan Ivković i Željko Obradović bodrili su našu reprezentaciju iz reda za počasne goste, kao i predsednik Republike Srpske Milorad Dodik i ministar sporta Vanja Udovičić. U svojstvu funkcionera FIBA, utakmicu je pratio naš proslavljeni reprezentativac Dejan Bodiroga.
Izvor: Novosti
Foto: YouTube/PrintScreen