Mislim da je glavni problem što naše društvo pogrešno gleda na psihopatiju, uglavnom taj pojam povezujemo sa nečim ekstremno lošim poput ubistava, silovanja i ostalih manijakalnih ponašanja.
Zapravo, psihopata može da "čuči" u svakome od nas, a predstavlja poremećaj na emocionalno-voljnom planu, i neretko su u pitanju ekstremno inteligentne osobe. Toliko intiligentne da će se poigrati sa vama na najstrašniji način, čak i ako vas vole. Da, i one mogu da "vole", tačnije možete da im postanete neophodni - neophodni u njihovom sistemu urušavanja i ponižavanja drugih.
Ja sam bila žrtva pishopate tokom šest godina svog života. Počelo je naivno, kao mladalačka ljubav, i sada više ne mogu ni da se setim, ali znam da smo imali lepe trenutke na startu veze. Jer tako oni delaju - navedu te da se zaljubiš, šarmiraju te, pruže ti neke trenutke za pamćenje, učine da se osećaš kao najpoželjnija žena na svetu, i kada uvide da su zaposeli teren kreću u svoju mučnu, psihološku igru koja traje mesecima, nekada godinama...
Iz današnje perspektive, ja znam da ga nisam volela - bila sam opsednuta, "navučena", uhvaćena u zamku jednog manipulatora. Čoveka koji je toliko dobro manipulisao mojim emocijama, navikama i ponašanjem da sam provela više od pola decenije u uverenju da ga obožavam i da je najlepši, najbolji, najpametniji čovek na svetu.
Mrzela sam svakog ko bi rekao jednu lošu reč o njemu. Zapravo, on je samo prosečan mladić, neko bi rekao i ispodprosečan - ne preterano dopadljiv, tada bez dinara u džepu, bez profesije, obične inteligencije. No, bio je psihopata, a to je dovoljno da vrsno manipiliše i zavede ženu poput mene - mladu, lepu, dobrostojeću i željnu ljubavi.
Raj se vrlo brzo pretvorio u pakao koji je trajao pet godina, pakao koji se jedva okončao i iz kog sam mislila da nikada neću izaći!
Sećam se - patološki je lagao, o sebi, o svom životu, preuveličavao je sve svoje uspehe, a minimizirao neuspehe. Lagao je o tome s kim se druži, šta radi, gde ide, da li ima firmiranu garderobu ili ne. Lagao je toliko providno da je samo mentalno zaostao čovek mogao da mu poveruje... I ja.
Stalno je izlazio, flertovao sa drugim ženama, možda me čak i varao, međutim kada bi mi neko skrenuo pažnju na to - ja im nisam verovala, verovala sam njemu. Mislila sam da su drugi ljubomorni na tu "najveću ljubav ikada". Ucenjivao me je odlaskom i raskidom, kada god nešto ne bi bilo po njegovom. Neretko je zaista i odlazio, jer vrlo je dobro znao da ću juriti za njim, da ću padati na kolena, plakati, vriskati i u delirijumu preklinjati da se vrati. Uživao je u tome, naslađivao se mojim bolom. Nekada je to radio i bez ikakvog razloga, samo da vidi dokle sam spremna da idem i imam li dostojanstva.
Nisam ga imala. Trčala sam u pidžami i raščupana za njim nasred ulice, jednom sam izletela u brushalteru za njim, drugi put sam sela na haubu njegovog autombila i nisam želela da se pomerim, pratila sam ga, džedžila ispred njegove trake, proganjala njegovu majku, prijatelje, kupovala mu skupe poklone, slala kilometarske, srceparajuće poruke...
A, on? On je iz prikrajka gledao sve to i naslađivao se time što je obožavan do te mere da neko kompromituje sebe do krajnjih granica. Onda bi se posle nekog vremena vratio sam, onda kada to on želi i odgovara mu.
Ponižavao me je i verbalno, to je možda bio čak i najistaknutiji detalj veze. Nikada ni u čemu nisam bila dovoljno dobra za njega - bila sam ružna, glupa, preniska, sa premalim grudima i viškom kilograma, falilo mi je harizme, nekada sam bila i "dro*a". Glavno je to što mi je nametao osećaj zahvalnosti što je on, on u svom svom sjaju, prihvatio da bude sa mnom - jer niko drugi nikada ne bi. Treba li uopšte da napomenem koliko mi je snage i truda trebalo da povratim samopouzdanje, koliko mi je trebalo vremena da pronađem sebe ponovo?
Agonija se završila - burno i teško. Ali se završila - posećivala sam psihologa, pila antidepresive, satima razgovarala sa porodicom i prijateljima. Bila sam uništena, psihički, fizički, duhovno, mislila sam da više nikada neću voleti, lutala sam levo-desno, udarala glavom o zid...
No, na kraju ja sam bila ponovo srećna. Disala sam, radovala se, pevala, igrala i opet sam zavolela.
Pišem ovo zato što znam da je na hiljade žena i devojaka koje se suočavaju sa ovakvim odnosima, neko u manjoj, neko u većoj meri, ali se psihopata vrlo lako prepoznaje. Ponekad njihovo ponašanje uzme maha, ponekada ne, ali se uvek prema ženi postave tako da se oseća manje vrednom i nedostojnom njegove ljubavi.
Ne, on se nikada neće promeniti, to morate da znate! Nikada neće postati bolji prema vama - možda samo onda kada oseti da postoji opravdana opasnost da ćete ga napustiti. Ali, kroz neko vreme ponovo će biti onaj stari. Kada nastavite svoj život posle njega, on će opet "vaskrnuti", podsećaće vas da podstoji, da ne možete bez njega, da je on taj koji vam je suđen, da je on najbolji na svetu, da su posle njega svi smešni...
Zato, psihopatu izbrišite sa lista živih - pobegnite kilometrima dalje, promenite telefone, adresu, nemojte mu uputiti niti pogled. Jer otrov u takvima večno "živi". I budite srećni bez njega, jer sa njim to nikada neće biti moguće!
Izvor: Kurir.rs/Dnevno,S.P.