Njene ploče prodavane su u ogromnim tiražima, imala je brojne solističke koncerte i turneje, mnoštvo nagrada i priznanja od publike, a s druge strane nijedan skandal u karijeri dugoj preko 40 godina.
U današanje vreme nezamislivo je da jedna pevačica uspe bez nečije podrške i jake zaleđine, bez sponzora i menadžera. Milenu takav put nikada nije zanimao. Verovala je u svoj talenat i ostvarila uspeh zahvaljujući radom, zalaganjem i dobrim pesmama koje je uglavnom sama sebi napisala. U medijima je nema puno jer, kako kaže, bira mesto i vreme kada će se pojaviti jer ne voli da bude dosadna ljudima. Sada govori o svojoj uspešnoj karijeri, ali i o nekim stvarima iz privatnog života o kojima nikada nije pričala.
- Sa 15 godina sam snimila prvu ploču sa dve pesme koje sam sama pisala, bilo je to 1971. Ali ja to smatram amaterskim pevanjem, profesionalnu karijeru računam tek od 1977. Rođena sam u Banja Luci, u uglednoj radničkoj porodici gde se bavljenje pevanjem nije baš smatralo ozbiljnim zanimanjem, nego više kao dodatni posao. Da bih pokazala ocu da je pevanje ozbiljna profesija, ja sam svoj prvi honorar koji sam zaradila sa 14 godina dala njemu. Bila je to povelika svota novca - priča Milena.
Nakon završene više Ugostiteljske škole, Plavšićeva se još ozbiljnije posvetila muzici. Sa svojom prvom velikom pločom iz 1981. godine napravila je čudo na estradi i naredna decenija je bila njena najplodonosnija što se karijere tiče.
- Meni uvek zameraju da sam skromna prema sebi, ali zaista nisam. Samo pokušavam da budem realna. Ne mogu da kažem da sam bila najpopularnija, ali jesam bila odmah iza onih pevača koji su bili najveće zvezde. Tiraži mojih albuma jesu bili veliki, preko 100.000 primeraka, mnoge ploče bile su zlatne, platinaste, dijamantske. Skoro dve decenije sam bila ekskluzivac Jugotona, izdavačke kuće za koju nije mogao baš svaki narodnjak da objavi album, već samo provereni i kvalitetni izvođači. Jugoton je prema meni imao jedan pošten i profesionalan odnos, a u prilog tome govori i telegram koji sam 1992. od njih dobila. Iako je već tada uveliko bio rat u Hrvatskoj, oni su meni napisali: "Zahvaljujemo vam se što ste nam bili verni sve ove godine. Prezadovoljni smo saradnjom sa vama i time da nas nikada niste razočarali. Naša vrata su uvek otvorena za vas, ako vam bilo šta zatreba". Međutim, meni tada nije bilo ni do čega - kaže pevačica.
Devedesete su za Milenu bile i više nego teške. U razmaku od nekoliko godinama nekoliko članova njene porodice je tragično nastradalo. Ona o tome nikada nije htela da priča, pa je i sada izbegavala tu temu.
- To je za mene veoma bolno i teško. Najpre 1989. godine u saobraćajnoj nesreći poginio mi je sestrić, sin moje sestre. Potom je dve godine kasnije moj rođeni brat tragično nastradao. Pregazio ga kamion u ulici gde je živeo, takoreći ispred kuće. Nisam stigla ni da se oporavim od tog šoka i bola, a već sledeće godine 1992, 40 dana pre nego što je trebalo da obeležimo godišnjicu bratu, ubijen je njegov sin od 15 godina i to na istom mesto gde je poginuo i moj brat. Ubio ga ja školski drug, druge nacionalnosti. Tada je rat u Bosni već buktao, međuetnički odnosi su bili vrlo napeti. Sud je u presudi zaključio da je to bila dečija igra i da niko nije kriv. Bratu dajem godišnjicu, bratancu četrdesetodnevni pomen u isti dan - kroz suze je ispričala Milena svoju tužnu priču.
Kako je u ratnim godinama bilo sve manje posla, pevačica je bila prinuđena da proda svoj stan u Beogradu da bi mogla da pomogne svojoj porodici koja je bila u teškom stanju.
- Niko od mojih u to vreme nije imao posao, rat je već uveliko trajao. Ja sam prodala stan neposredno posle pogibije brata, da bih mogla od tog novca da mu podignem spomenik i da sa ostatkom para kupim manji stan. Međutim, pošto sam pare ostavila u banke kod Dafine i Jezde, sve je to propalo, oko 100 hiljada današnjih evra, i ja sam ostala i bez para i bez stana. Kad mi je ubijen bratanac morala sam da idem da pevam da bih zaradila novac za spomenik. Tad mi je bilo najgore, zamislite kako sam se ja tada osećala - plačući je rekla Plavšićeva, koja je ubrzo posle gubitka brata i njegovog sina, ostala i bez oba roditelja.
- Oni su od tuge umrli. Otac je preminuo 1994, a majka dve i po godine kasnije. Tada sam sebi rekla: "Ima li kraja mojim tragedijama". Ali, nekako sam i pored svega toga uvek ponavljala reči: "Budi jaka, izdrži" Tako sam i napisala stihove "svaku buru i oluju koju život sprema srce moje izdržaće, ja sam jaka žena". To je moja autobiografska pesma. Ne bih volela da neko shvati da ja na ovaj način želim medijski prostor, da sam to htela do sad bih već ispričala sve ovo sto puta. Ja sam iz svega ovoga izašla jače, ožiljci su ostali, ali se ne predajem - kaže Milena.
Milena kolegama nije pričala svoju dramu:
- Trpela sam sama svoj bol. Kad sam se razvela od prvog muža 1996, morala sam da odem u podstanare jer sam pre toga prodala svoj stan. Hvala bogu, sa sadašnjim suprugom Duškom kupila sam stan u blizini Hrama Svetog Save, tako da sam bar s te strane sada srećna.
Izvor: Kurir
Foto: TV Duga Plus Melodija Records - Printscreen/YouTube