Uspesi u igri između dva obruča vodili su ga do nebeskih visina, da bi posle neplaniranog završetka karijere bio na ivici smrti. Pobedio je u utakmici života, a sada nekadašnji centar Jugoslavije pomaže drugima u najvažnijim mečevima.
- Posle povrede kolena i skočnog zgloba neplanirano sam okačio patike o klin pre 14 godina. Iako mi je istekao ugovor sa Taukeramikom krajem 2003, ljudi iz kluba su mi predlagali da me španski lekari osposobe, ali nisam hteo tamo da se oporavljam. Bio sam željan familije, društva i Beograda. Vratio sam se u Srbiju da se oporavim, međutim, to je bio kraj moje karijere - počinje priču 45-godišnji Beograđanin.
Kakva situacija vas je zatekla u Srbiji?
- Punog srca sam se vratio u svoju zemlju, a sačekala su me srpska posla. Investirao sam novac u razne poslove, a tu su se sjatili prevaranti. Bio sam neiskusan, nisam prošao uličarsku školu. Susreo sam se sa gomilom nekorektnih ljudi koji su nudili “iskreno prijateljstvo”, a bili su tu samo iz interesa. Tada sam želeo da se vratim košarci, ali nisam mogao jer sam se upleo u sve te poslove. Prolazio sam kroz težak period, sve se nataložilo, ljubav, posao, lažni drugovi i kumovi, a situacija je potrajala. U meni se skupljala negativna energija, što me je dovelo do velikog razočaranja. Usledio je period duboke depresije sa suicidnim mislima. Pomišljao sam na samoubistvo, ali sam se na kraju opasuljio. U tome su mi pomogle biljke.
Neka prijateljstva su vas prilično koštala?
- Moja naivnost i svi ti “prijatelji” doveli su me do toga da od silnih para koje sam imao, bukvalno preživljavam. Morao sam da mislim da li ću imati da jedem danas i sutra. Bilo je takvih dana, da ne kažem meseci. U tim trenucima sam izbegavao ljude, prikrivao sam svoju situaciju jer me je bilo sramota što sam dozvolio tako nešto. Svestan sam da nisam jedini kojeg je to zadesilo. Važno je boriti se protiv negativnih stvari i nadživeti loše momente, a ja sam u tome uspeo. Izašao sam kao pobednik.
Postali ste šaman, pomažete ljudima kod bolesti zavisnosti?
- Iako mi laska kada me nazivaju šamanom, ja to nisam i ne mislim da ću ikada postati. Zahvaljujući staroj afričkoj biljci ibogi pronašao sam mir, očistio sam se fizički i duhovno. Posle silnih uspona i padova koje sam imao, uspeo sam da se stabilizujem zahvaljujući biljkama. Posvetio sam se izučavanju psihologije i blagotvornog dejstva biljaka na organizam, a za pet godina sam stekao određeno znanje i iskustvo. Pokušavam to da prenesem ljudima tako što ih savetujem, jer sam neke stvari već prošao.
Sa kakvim slučajevima se susrećete?
- Najčešće mi se obraćaju ljudi sa teškim porocima. Oni koji su na najtežim drogama, poput heroina, koji su na tabletama, konzumenti antidepresiva, lekova za spavanje, alkoholičari, ali i ljudi koji nemaju poroke već velike duševne probleme. Ima i onih koji žele da prošire svest i dobiju spiritualno iskustvo. Dešava se i da ljudi nabave biljke preko interneta, ali ne znaju kako da se pravilno pripreme za taj poduhvat, niti kako da ih koriste na bezbedan način. Ne znaju ni da se iskontrolišu tokom tog procesa pošto prolaze kroz razna stanja. Zbog toga se sve to ne preporučuje bez stručnog lica, jer ukoliko dođe do straha i panike, može biti komplikovano, pa i opasno po život.
Imate li podršku najbližih?
- Kada sam se upustio u ovo putovanje, gotovo da me niko nije razumeo, pa čak ni najbliži. Meni je to prihvatljivo jer postoji strah od nepoznatog. Jasno mi je da ljudi imaju predrasude o tome, ali moram da istaknem da ne postoji zavisnik od ove vrste bilja. Ko prođe seansu iboge koja traje dva dana, oslobađa se velikog tereta toksina i negativne energije. Žao mi je što ranije nisam spoznao ibogu.
Razmišljate li o povratku košarci?
- Kada se za nešto ne interesujete, onda to odlazi od vas. Tako sam ja pustio košarku da ode od mene. Pomišljao sam da postanem trener ili košarkaški radnik, ali sam izgubio interesovanje za sport. Vremenom sam sve manje posećivao mečeve, gotovo da košarku nisam gledao ni preko TV-a, pa sam uvideo da me to više ne zanima. Velike su razlike između igrača i kada samo posmatrate ono čime ste se do juče s uspehom bavili.
Pratite li makar utakmice reprezentacije?
- Gledao sam neke partije Srbije na putu ka srebrnoj medalji na Evropskom prvenstvu. Veoma mi je drago zbog mog nekadašnjeg saigrača Aleksandra Đorđevića, koji s uspehom predvodi našu selekciju. Sale je bio neverovatan igrač, veliki vođa koji je ekipi pomagao na sve načine. Zanimljivo je da na početku trenerske karijere nije imao zapaženiji rezultat, ali je preuzimanjem reprezentacije potvrdio košarkaško znanje i umeće. Doneo je našoj zemlji tri srebrna odličja, što je nestvaran rezultat u odnosu na celokupnu situaciju u našoj zemlji. Nije lako, ptrebno je mnogo rada, a smatram da ćemo u godinama koje slede i dalje biti u samom vrhu.
Klupska košarka je sve slabija?
- U Partizanu i Zvezdi bilo je velikih veštačkih promena, novac i politika su učinili svoje, a najveću cenu je platilo domaće prvenstvo. Nametnuti su nam strani igrači koji srpskoj košarci nikada nisu bili potrebni, a zauzimaju mesto našim momcima. Regionalno takmičenje je uticalo na kvalitet naše lige, ali prosto imamo sreće da se u našim klubovima s vremena na vreme pojavi igrač koji je kadar za reprezentaciju. Iako mi se ne sviđa košarkaški sistem u Srbiji, pošto igrači i struka jedva sastavljaju kraj sa krajem, naš nacionalni tim je na zavidnom nivou.
Vaše igranje za nacionalni tim se nikada nije dovodilo u pitanje?
- Iako sam 2002. igrao u prvoj petorci na Svetskom prvenstvu i osvojio zlatnu medalju, sledeće godine za šampionat Evrope me novi selektor Duško Vujošević nije svrstao ni na širi spisak. Međutim, pošto su Divac i Rebrača otkazali, Dule se setio da ja popunim mesto. Iako sam video u Vujoševićevim očima da me utešno zove, prihvatio sam poziv bez razmišljanja. Jednostavno se dres reprezentacije nije odbijao. Krivo mi je što poslednjih godina pojedini igrači ne prihvataju poziv Srbije po svaku cenu. Posebno me brine što se takva situacija događa i u mlađim selekcijama. Vremena su postala surova, sve se vrti oko novca, a u tome prednjače menadžeri koji i te kako kroje sastave klubova i reprezentacije. To mi se ne sviđa, pa je i to jedan od razloga što nisam u košarci.
Da li biste mogli da pomognete Đokoviću da ponovo bude prvi igrač planete?
- Mislim da se kod Novaka pojavilo prezasićenje, jer nije lako biti u vrhu godinama. On je normalan čovek kao i svi mi, a kao takav ima pravo da uživa sa porodicom, da ide na odmor ili da nađe bilo koje drugo zadovoljstvo. Novak je svetska klasa, a smatram da bih sigurno mogao da mu pomognem ukoliko bih bio upoznat sa njegovim problemima. Ne mogu da tvrdim da li bih bilo kojem sportisti mogao da pomognem u ostvarivanju boljih rezultata, ali da se oseća bolje, mirnije i lepše sigurno mogu.
Gde čuvate zlatne medalje iz 1995. i 2002. godine?
- Odličja i dalje čuvam, a nalaze se u nekoj od fioka. Želja mi je da napravim kutak za medalje, ali o tom potom. To su mi veoma dragi predmeti, za te događaje me vezuju posebne emocije.
Da li se kajete zbog nečega?
- Napravio sam dosta grešaka tokom života, bio sam i u zatvoru, ali vreme ne mogu da vratim. Ne smemo mislima da se vraćamo u prošlost i da patimo zbog napravljenih grešaka, jer nam to neće doneti dobro. Prošlost nam služi samo da bolje živimo u sadašnjosti.
Izvor: sport.blic.rs
Foto: YouTube/PrintScreen