Novi svetski hit u Fibinom basketu 3x3 je ekipa "Liman 3x3" kojom spretno rukovodi Novosađanin Stefan Stojačić, bivši omladinski prvak sveta u košarci. Bila bi to lepa, ali i samo sportska priča da naš sagovornik upravo ne piše diplomski rad na studijskom programu Mehatronika na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu, a već je završio studije prava, te finansija i bankarstva. Na Mehatronici je imao neverovatan prosek - 9,90, predstavljao je fakultet na brojnim takmičenjima, a ove godine je na nacionalnom nadmetanju u robotici "Eurobot Srbija 2017" bio deo pobedničkog tima koji se posle takmičio na Evropskom prvenstvu u Francuskoj:
- Mnogo sam putovao. Tek sada, kada sam krenuo da vraćam film i prisećam se, shvatio sam koliko je putovanje zapravo sastavni deo mog života, nekako normalno stanje! Kao sasvim mali, putovao sam sa roditeljima, sa babom i dedom obavezna letovanja, a vrlo brzo sa sportom - prvo sa šahom, a onda sa košarkom. Ceo svet! Bukvalno! Jedino u Australiji još nisam bio. Ok, eto odluka o budućem putovanju! Jurim šansu i priliku za Australiju!
HOTELSKI SMEŠTAJ:
Sa klubovima i reprezentcijom uvek su to bili hotelski smeštaji. Razni. Od najboljih na svetu, do onih gde ne biste ni mačku pustili. Ali i to je izazov. Nagledate se svega i iz svega izvučete iskustvo, prednosti i mane. Realno svi hoteli sa 5* liče jedni na druge. Konfor je tu, sve je tu, ali meni, valjda zbog godina, sve to je nekako dosadno. Nema iznenađenja, nepredviđenih situacija.
Kada putujem sam volim da to bude neformalnije, bliže ljudima, lokalcima. Da upoznaš život grada, kvarta, ljudi iz neke druge zemlje na sasvim normalan, prirodan način. Zato mi se dopada "Airbnb". Odluku možeš doneti u trenutku, rezervisati za sekund, biti u okruženju koje želiš, jesti u lokalnoj pekari i reći dobro jutro komšijama. Ne treba ti mnogo novaca, a smeštaj je gotovo uvek iznad očekivanja. To je rešenje za mnoge mlade ljude želje putovanja, a bez mnogo novca. Pri tom, upoznaješ se sa vlasnicima stanova, uspostavljaš kontakte... to su nove generacije koje žive i rade na takav način. I ja pripadam toj grupi. Pre nekoliko godina i sam sam napravio nekoliko Apartmana u Beogradu, i to mi je baš super. Neverovatna raznolikost ljudi koji dolaze, ostaju i vrlo često se vraćaju. I to je moja osnovna emocija vezana za putovanja: Putovanja su ljudi, obični, neobični, bliski, daleki, slični, drugačiji...
OMILJENO PUTOVANJE:
Ako bih mogao ili morao da izdvojim jedno od svojih najinteresantnijih putovanja, to bi, svakako, bila Mongolija i Ulan Bator. Mongolija mi je ostavila impresije u svakom pogledu, sportskom i turističkom. Zemlja nomada, sa neverovatnom ekonomskom ekspanzijom, ali i neverovatnom istorijom.
Ispostavilo se da je to putovanje bilo prekretnica u bavljenju "Basketom 3x3". Za ekipu "Liman 3x3" bio je to prvi turnir u 2017. godini. Dobili smo poziv od FIBE da učestvujemo na turniru, trebalo je da pokrijemo troškove putovanja, što za tako daleku zemlju i nije beznačajno za četiri igrača. Bez obzira na to, odlučili smo da idemo! Verovali ili ne, glavni razlog našeg odlaska nije bio basket, već pomisao da iskoristimo priliku da odemo i vidimo Mongoliju. A sve je bilo protiv te odluke! Lično sam bio okupiran evropskim prvenstvom u robotici, na koje se moja ekipa sa FTN-a plasirala nakon osvajanja prvenstva Srbije. Saigrač Aleksandar Ratkov radio je na velikom i ozbiljnom programerskom projektu. Vasić je bio na studijima u USA... Ipak, odleteli smo. Osvojili smo turnir, uz malo sportske sreće, i plasirali se na Masters turnir u Japanu. Da, mora se to nazvati sudbinom. Zašto kažem da je sudbina - zato što, da je odluka bila drugačija, da nismo otišli u Ulan Bator, verovatno danas ne bismo bili u basketu. Da nismo otišli u Mongoliju, ne bismo osvojili turnir, ne bismo ostvarili plasman na Masters, ne bismo imali dve titule na World Touru, ne bismo postali treća ekipa na svetu i ja, sasvim sigurno, ne bih bio MVP za 2017. godinu. Samo mesec dana nakon tog turnira "Basket 3x3" je postao Olimpijski sport. Prvi put na Olimpijskim igrama u Tokiju 2020 i basketaši će biti na terenu, među njima i srpski!
O MONGOLIJI:
Država u istočnoj Aziji, koja se graniči sa Rusijom na severu i Kinom na jugu. Na više od 1,5 miliona km2 živi tek nešto više od 3 miliona stanovnika. Čak polovina u glavnom gradu Ulan Batoru. Zemlja neverovatne istorije koja nikoga ne može da ostavi ravnodušnim! Još u antičko vreme su Mongoliju zbog nestvarno surove klime naseljavala gotovo isključivo nomadska plemena stočara. Verovali ili ne i danas više od milion Mongolaca žive kao nomadi. U srednjem veku pošlo je za rukom Džingis-kanu da ujedini mongolska plemena u državu koja je nekoliko vekova vladala svetskim carstvom, koje se 1240. godine prostiralo čak do srednje Evrope.
U jednom periodu bili su pod kineskim carstvom i tek 1911. Mongolija je proglasila nezavisnost, ali su tek 1921. kineske snage konačno isterane iz zemlje. Godine 1924. proglašena je Narodna Republika Mongolija, i postala je zemlja-satelit Sovjetskog Saveza. U ambiciji sovjetskog vođstva da od Mongolije naprave modernu komunističku državu, gotovo potpuno je uništeno tradicionalno nomadsko stočarstvo, što je uzrokovalo velike ekonomske probleme. Za vreme staljinističkih čistki ubijeno je oko 38.000 Mongola, među ostalima, gotovo sva inteligencija zemlje i oko 18.000 budističkih monaha. Gotovo svi budistički manastiri Mongolije sa svim njihovim kulturnim blagom i bibliotekama bespovratno su uništeni.
Tek 1990. i u Mongoliji se pojavljuju demokratski pokreti, a prvi slobodni izbori održani su 1992. Od tada do danas Mongolija je doživela ozbiljan privredni i ekonomski rast, čak i do 10% godišnje, ali to nije dovelo do porasti opšteg standarda stanovništva. Ekonomske razlike su ogromne. Trgovci bakrom, zlatom, srebrom obogatili su se do neslućenih razmera, a ispod granice siromaštva i danas živi oko 35% stanovništva...
Privreda Mongolije zasniva se uglavnom na poljoprivredi, na proizvodnji mesa, mleka, vune. Mongoli su tradicionalno nomadski narod, narod jahača. Do sredine prošlog veka njihov svakodnevni život bio je neraskidivo povezan sa konjima. Kažu da je istina da i danas izvan gradova deca nauče jahati pre nego što prohodaju. Nakon 1990. Godine, ljudi se pokušavaju vratiti svojim korenima I nomadskom životu.
HRANA:
Naravno da ako odete u Mongoliju, morate probati Tartar, ili tartarski biftek, jelo od goveđeg ili konjskog mesa, koje je po urbanom mitu dobilo naziv po konjanicima Tatarima. Što je delimično tačno. Navodno su goveđe šnicle, u nedostatku mašine za mlevenja mesa, stavljali pod sedlo i jahali na njima dva dana. Tako su dobijali meso idealno za mazanje na hleb.
A onda stignete do priče o začinima... Naravno, izbor začina je stvar ličnog ukusa. Pojedini recepti predlažu čak više od stotinu začina. Neki od njih su: kašičica senfa, kašika Vorčestera, tucana crvena paprika (može i malo ljute), so, mleveni biber (beli i crni), čili sos, malo kečapa, sitno iseckan crni i beli luk, peršunov list, limunov sok, seckani kiseli kornišoni, kapar, malo konjaka, umućeno žumance... Tartarski biftek se maže na prepečen hleb, sa malo putera, mada nema specijalnih pravila kako uživati u ovom delikatesu.
ZAPAŽANJA:
Neobična lepota krasi Mongole. Pogotovo njihove žene. Nešto tamnije puti, crne kose, naravno kosih očiju, ali potpuno drugačiji od ostalih istočnjačkih naroda. Zadržali su to nešto "divlje" u pogledu, pokretu. Sa druge strane, neverovatno su prijatni, gostoprimivi. Svaka ekipa, učesnica World Toura, imala je svog domaćina, vodiča, hostesu. Maral Manlai, bila je vodič naše ekipe. Divna, obrazovana i vrena devojka koja se trudila da nam pomogne i bude uz nas u svakom trenutku. Ostala mi je prijatelj. Studira na Berkliju, primenjenu umetnost. Pričala nam je mnoge priče o mongolskoj tradiciji, životu, ljudima, približila nam je tu daleku zemlju koju smo zavoleli. Ostali smo u kontaktu preko društvenih mreža, a siguran sam da će biti prilike da se ponovo sretnemo. Možda na narednom turniru u Ulan Batoru, možda ovde u Beogradu.
Autor: Mario Badjuk
Foto: Privatna arhiva