Posle saobraćajne nesreće u kojoj je izgubila nogu, Nataša nije želela da se zatvori u četiri zida. Ova hrabra devojka je nastavila tamo gde je stala. Nastavila je da se bavi i dalje košarkom, koja je njena velika ljubav. Za čitaoce našeg portala, napisala je svoju "Razglednicu iz Italije", opisavši svoj boravak u Felinijevom gradu, San Marinu, povodom "Dana košarke".
Nedaleko od najviše tačke San Marina, planine Titana (Monte Titano, 739 m), nalazi se „Grand hotel“ u kojem sam bila smeštena sa svojim ocem Vukašinom za vreme trodnevne posete koju je organizovala sportska agencija „Interperformansis“. Odatle puca pogled na okolni krajolik, livade, strme puteve, pa sve dalje na ravnice Toskane. Pošto je bila izmaglica, kažu da je utisak još jači kada je sasvim vedro.
Šetnja oko drevnih tvrđava San Marina je kao hod po kozjim stazama, jer sve je ovde na strmini. Na glavnom trgu dobila sam od mojih domaćina na poklon srećni novčić, a zatim teleskopom posmatrala daljinu od koje zastaje dah. U jednom restoranu upoznali smo Beograđanina Aleksandra, vlasnika jedne prodvnice suvenira, koji se obradovao što sa nekim može da porazgovara na maternjem jeziku. Na ručku s nama, u jednom prelepom restoranu, bio je i nekadašnji košarkaš Kantua i italijanske reprezentacije Đankarlo Sartri, koji nam je pričao o velikim danima tog kluba i svom prijateljstvu sa počasnim generalnim sekretarom Svetske košarkaške federacije (FIBA) Borom Stankovićem. Čika Bora je sa ekipom Kantua postao prvi strani trener šampion Italije, 1968.
Naš domaćin je vlasnik Rimini „krabsa“ i „Interperfomansisa“ Lučano Kapikjoni, potomak jedne od najstarijih porodica u San Marinu. U podnožju te državice, na granici sa Italijom, smestio je kancelariju sportske agencije koju već decenijama uspešno vodi i koja je zastupala desetine vanserijskih igrača, među njima i Predraga Stojakovića, Predraga Danilovića, Marka Jarića, Zorana Savića, Žarka Paspalja, Željka Rebraču, Tonija Kukoča, Arvidasa Sabonisa, Radoslava Nesterovića, braću Gasol, Fabrisija Oberta... Pošto je ta agencija zastupala i mene u mojoj košarkaškoj karijeri, Kapikjoni mi je zakazao radnu posetu u ovom prelepom delu Italije.
Od sletanja na aerodrom u Bolonji, delovalo je kao obećavajuće putovanje. Bugarka Tina Dimitrova, nekadašnja košarkašica, sačekala nas je i odmah smestila u udobni kombi koji je sav bio prekriven iscrtanim crvenim krabama, zaštitnim znakom Rimini „krabsa“ (Krabe iz Riminija), košarkaškog kluba Treće italijanske lige.
Kapikjoni nam je objasnio da je parking ispred agencije zapravo granica između Italije i San Marina. Bilo je uzbudljivo hodati na tih stotinak kvadrata betona i znati da si jednog sekunda u jednoj zemlji, a drugog u drugoj. Neki od nas su sve vreme koračali cik cak da bi tako imali što više međudržavnih prelazaka. Odatle smo se vijugavim putem zaputili ka vrhu San Marina, državi planini smeštenoj na svega 61.000 kvadratnih kilometara, s jedva nešto više od 30.000 stanovnika. Svuda oko te planine je Italija. Republika San Marino je jedna od najstarih država na svetu, osnovana 301.godine, kao deo Rimskog carstva.
Boravak u Riminiju, svega petnaestak kilometara udaljenom od San Marina, bio je jednako živopisan. Centralni događaj prilikom moje posete bio je odlazak na utakmicu „Kraba“, gde sam na poluvremenu pred punim tribinama (3.000) dobila specijalno priznanje grada Riminija za moj košarkaški povratak posle saobraćajne nesreće 2013. godine. Predali su mi ga gradonačelnik Andrea Gnasi i gradski sekretar za sport Đanluka Brazini, dok sam od igrača dobila na poklon loptu i dres sa njihovim potpisima. Priča o meni pojavila se u lokalnim novinama, a publika me je srdačno dočekala. Igrači su mi rekli da sam bila njihova velika inspiracija u trenucima krize i da su nanizali desetak pobeda, pošto ih je Kapikjoni kritikovao i rekao da je „nedopustivo da čitav njihov tim na jednoj utakmici ima isti broj skokova kao sama Nataša Kovačević“. Dok im je to pričao, mahao im je pred očima statistikom s jednog od mojih poslednjih susreta u Beogradu.
Utakmica u Riminiju bila je pravi košarkaški praznik, bez nekih scena na koje smo navikli u našoj zemlji od kojih se ledim krv u žilama. Na tribinama je bilo mnogo porodica s malom decom. Hala je bila dupke puna iako je isto veče, u drugom delu grada, koncert imao čuveni pevač Đani Morandi, pobednik San Rema 1987. Jedna od njegovih pesama koja mi se posebno dopada jeste „In amore“, koju je u duetu s Barbarom Kolom otpevao na San Remu 1992, kada su osvojili drugo mesto.
Uveče sam se prošetala Riminijem u društvu svojih domaćina, među kojima je bio i Bojan Tanjević iz „Intetperformansisa“, s kojim sam doputovala iz Beograda. Opet sam bila u „Grand hotelu“, ali mnogo poznatijem od onog u San Marinu. Ovaj je smešten na čuvenoj plaži, širokoj oko 40 kilometara, i čuva uspomenu na najčuvenijeg stanovnika Riminija – reditelja Federika Felinija. Taj stari, otmeni hotel, sagrađen još 1908, bio je velika inspiracija za Felinija, rođenog u Riminiju 1920. Kao dečak iz siromašne porodice, očima punim čežnje gledao je kroz kapije hotela i maštao o glamuru njegovih gostiju, a kada je postao slavni režiser ne samo da je tu rado odsedao, već je i snimao jedan od svojih najpoznatijih filmova - Amarkord (Oskar za najbolji strani film 1973).
Odatle smo produžili do Avgustovskog slavoluka iz 27. godine pre nove ere, a zatim večerali u jednom poznatom restoranu, svega desetak metara udaljenom od Tiberijevog mosta, najstarijeg očuvanog rimskog mosta, podignutog pre dve hiljade godina. Nedaleko odavde Cezar je sa svojim legijama prešao reku Rubikon.
Jedan od neverovatnih podataka koje sam čula u Riminiju jeste i to da taj grad od 140.000 žitelja leti dobija oko milion novih stanovnika. U njemu je više od dve hiljade hotela, uglavnom načičkanih na prelepoj plaži. Mnogi ovde žive od turizma. Tim pre što svaki turista dolazak u Rimini iskoristi da skokne do San Marina i ostalih lepih mesta u okolini.
Poslednjeg dana bili smo gosti dve velike kompanije, Tehnodžima (Ćezena) i Izokinetika (Bolonja). U Tehnodžimu sam isprobala mnoge sprave koje se nalaze u modernim teretanama širom sveta. Bio je to neverovatan kontrast u odnosu na sve istorijske spomenike koje sam videla, ali je i to na svoj način bilo lepo.
Dok nas je vraćala na aerodrom, Tina je ispričala nekoliko lepih priča o košarci. Bilo je lepo slušati nekoga ko je zaljubljen u jugoslovensku i srpsku košarku i znati da i sam pripadaš njoj...
Autor: Mario Badjuk
Foto: Privatna arhiva