Sa radošću i entuzijazmom, glumica Olga Odanović, nastavlja snimanje druge sezone serijala "Šifra Despot" autora Radoša Bajića, te joj zbog divne saradnje sa dragom ekipom ne pada teško ni što ustaje pre nego svane.
Kako doživljavate snimanje?
- Kada radite sa nekim sedam-osam meseci, on vam postaje druga porodica. Kada se radujete svojim kolegama, nije vam teško da ustanete rano ujutru, kao ni da radite po dvanaest sati. Mi se i smejemo i zabavljamo i u tome jeste i lepota ovog posla, a ujedno i jedini način da napravite nešto dobro. U drugom ciklusu nas čeka dosta obaveza, budući da za jedan dan moramo mnogo toga da snimimo - otkriva Olga.
Kako uvek ulogama pristupa kao da prethodno ništa nije snimala, tako je prišla i liku strine Agbabice, za koji kaže da je nešto što stvarno do sada nije igrala. Ona je iz Knina i preživela je rat, te ima jednu veliku ranu i emociju. Bez obzira što deluje kao vrlo čvrsta, stamena i hladna žena, ona ima dušu, ali to ne pokazuje.
Šta će se dešavati sa vašim likom?
- Verujte da ni ja ne znam. Dobili smo nekih deset-petnaest epizoda. Nisam stigla još sve da pročitam, ali koliko ja znam, Milena bi trebalo da se vrati. Ne znam da li smem to sve da otkrivam. Volim da radim sa Tamarom Krcunović. Baš bih volela da se ona vrati. Naravno, sve zavisi od toga kako će Radoš da razvija priču. Zasad ni nemam nešto mnogo snimajućih dana. Sve ide u nekom potpuno drugom pravcu. Mi smo sada malo u drugom planu.
Kako ste se pripremali za ovu ulogu?
- Kada radimo zajedno, Radoš i ja se uvek dogovorimo da se nađemo. Imamo čitajuće probe, a kako su naši likovi iz Knina, radili smo i na akcentima. Ono što je po mom mišljenju kvalitet ove serije jeste što su sve uloge veoma jedinstvene. U realnom svetu, vi imate i Rumenku i Životu i baka Savku i Agbabicu - svega ima u Beogradu. Volim Radoševa pisanija. On se odlično bavi običnim čovekom, njegovim životom i sudbinom. Kada pričamo neku priču o našem mentalitetu, mislim da to ljudi prepoznaju i vole i na neki način se identifikuju.
Kakva je vaša saradnja sa Radošem?
- Radoš i ja sarađujemo već dvanaest godina i sada se već toliko dobro poznajemo da ne moramo ništa ni da pričamo. Tačno znamo šta treba, bez mnogo reči. To je sada već dugogodišnje poznanstvo, praćeno saradnjom na raznim projektima. On je vrlo otvoren i ponekad na licu mesta menjamo tekst. Vrlo je spreman za saradnju, pa bez obzira na to što je on pisao scenario, nema problem ako nešto treba da se izbaci. Znate kakvi su pisci, oni obično ne daju da se bilo šta menja. Radoš nije takav, vrlo je kreativan.
Šta pripremate za narednu pozorišnu sezonu?
- Radujem se narednoj sezoni i mojoj matičnoj kući - Narodnom pozorištu. Inače, 3. oktobra smo u Sarajevu na Međunarodnom festivalu pozorišta, sa predstavom "Carstvo mraka", koju je radio Igor Vuk Torbica i posebno mi je drago što je ovaj komad u selekciji za MES. Jedva čekam da odem u Sarajevo. Pamtim ga iz nekih divnih godina i uzbuđena sam što ću igrati pred tom publikom. Počela sam da radim i na novom projektu. Sada se glumci sami okupljaju i stvaraju predstave. Nedavno nam je bila prva proba. Radimo komad koji se zove "Idealna polovina" u kojoj igraju Milan Kalinić, Anastasija Mandić, Vučić Perović i moja malenkost, a premijera je planirana za 25. oktobar. Nadam se da ćemo napraviti urnebesnu komediju.
Ostvarili ste brojne uloge, da li vam je neka ostala u sećanju kao najdraža?
- Mnogo mi je teško da izdvojim neku. Meni su sve uloge na neki način vrlo drage, ali svakako postoje one koje su bile prekretnica u mom glumačkom razvoju. Ne mogu da ne pomenem predstavu "Skup" u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. To je bilo davno, a režirao je Jagoš Marković. Takođe, ne mogu da preskočim seriju "Selo gori, a baba se češlja", mislim da će mi do kraja života ta Zlatana ostaviti pečat. Takođe mi je važno i "Carstvo mraka". Ali ima tu još mnogo uloga. Možda bih mogla da pomenem moju prvu ulogu u Narodnom pozorištu u Molijerovim "Učenim ženama", koje su mi otvorile vrata Narodnog pozorišta, budući da sam pre toga bila u "Buhi" osamnaest godina. Bilo je mnogo naslova, rola i divnih trenutaka. Naravno, bilo je i onih koje su bile manje dobre. Ne može čovek uvek da da maksimum. Mada se glumci inače trude da daju najbolje od sebe, ali nekada vam prosto to okolnosti ne dozvoljavaju.
Čime se vodite kada odlučujete da li da prihvatite neku ulogu?
- Veoma mi je važno da kada prvi put pročitam tekst kažem "vau", da osetim tu vrstu uzbuđenja. Ja i dan-danas, posle 35 godina, imam i dalje to mladalačko ushićenje kada pročitam nešto. Mene kolege čak i zezaju kada kažem - e neću sad tri godine ništa da radim, a onda dođe neka uloga i pomislim: "Moram još ovo". To tako traje već deset godina. To je moja mana, ja ne umem da kažem ne, ali stvarno su uvek nekako tako dolazile te ponude da su mi bile veliki izazov. Ako ja na prvo čitanje vidim da od toga zaista može da bude nešto i da to meni kao glumici na neki način pruža prostor da probam da napravim nešto što nisam do sada, to su moji signali i znaci da treba da radim.
Koji savet vam je bio najdragoceniji?
- Moja prva velika uloga u Narodnom pozorištu bila je u Molijerovim "Učenim ženama", gde sam igrala, na moju veliku sreću, sa Cecom Bojković i pokojnom Oliverom Marković, od kojih sam stvarno naučila mnogo. Na Akademiji sam imala divnog profesora Milenka Maričića, kome sam zahvalna na svemu što me je naučio. Ipak, kada dođete u profesionalno pozorište, nije baš često slučaj da vas stariji glumci podrže i da budu uz vas, a Olivera i Ceca su meni mnogo pomogle. Tada sam imala 27 godina. Njihovi saveti su za mene bili neprocenjivi. Sećam se da sam se borila sa nekim monolozima, nisam znala ni kako, ni odakle da krenem, a Olivera mi je to rešila u dve reči. Kada sam sutradan došla u pozorište, Jagoš se oduševio. Rekla sam mu da mi je Olivera pomogla. Bila je veličanstvena glumica. Imala sam zaista od koga da učim.
Izvor: Novosti.rs
Foto: ASKA.RS – YouTube/Printscreen