Maja Brukner, diplomirana glumica i pevačica u bluz bendu "Soulshine" i rok bendu "Crni paun", sa suprugom Nenadom Pagonisom ima dvoje dece, ćerku Tesu i sina Vladimirosa. Trenutno je, kako kaže, ona koja više peva - manje glumi, više menja pelene - manje izlazi, više sluša - manje priča. Ipak, sa bendom "Soulshine" priprema se za festival Nišvil, a u međuvremenu peče zanat kao bluz pevačica. Sa drugim bendom "Crni paun" snimila je spot za autorsku pesmu koju je napisao njen suprug, a koju će uskoro promovisati.
Iako u poslednje vreme, zbog roditeljskih obaveza, nije putovala kao ranije, nedavno je bila na jednom fenomenalnom putovanju – posetila je Amsterdam. Put je bio iskusno planiran dva meseca unapred, jer je povratna avio karta bila povoljna - 99 evra.
- Ceo točak ove male avanture zavrtela je jedna Anja, da bi se kasnije nas četiri spontano nanizale na ideju, što je na kraju brojalo ukupno pet žena. To ne bi bilo ništa neobično da jedna od nas nema četvoro, jedna troje, ja dvoje, a samo jedna jedno dete. Neodgovorne majke, neko bi rekao! Ali nije! Imajući to u vidu, da je neko rekao da ćemo uspeti da se organizujemo, uklopimo i napokon odemo, mislili bi da se snima novi serijal "Beverli Hilsa", a mi u glavnim ulogama srednjoškolki. 'Ni brige ni pameti'. Tako je i bilo.
Sita se naslušah priča o Amsterdamu, mnogo ljudi oko mene je već imalo priliku da ga udahne, moj muž je takođe bio, pa nas opijao pričama, samim tim u meni je odavno gorela želja da ga vidim. Zaključak nakon puta: niko nije ostao ravnodušan, a sada znamo i zašto. Kockice se sklopiše, rezultat – devojački produženi vikend u glavnom gradu Holandije! Ima li šta lepše?
Slećemo na "Schiphol", najveći holandski aerodrom. Opšti utisak je da je ooogroman, ali bez nekog haosa i nervoze. Imale smo samo ručni prtljag, tako da smo sve brzo rešile, uzele taksi i krenule ka našem hotelu "Movenpick", koji je blizu centra ali malo dalje od aerodroma, što znači da nam je trebalo nekih 25 minuta vožnje i 80 evra za taksi. Mesec je mart, dan kišovit, magla na unutrašnjem staklu taksija nastaje od ushićenog nam disanja i oslikava uzbuđenje. Crtam srce na prozoru, prkosim... Ma, ništa nam neće pokvariti dan, a ponajmanje kiša. Inače, Holandija je poznata po nepredvidivom vremenu, tako da je slojevito oblačenje jedino rešenje, a meteoropatama, na žalost, nema pomoći.
U ovom ludom gradu provele smo četiri dana i tri noći. Naravno da smo unapred postavile ciljeve šta treba videti, očekivano - pretrpale smo raspored, a dobro bi bilo da smo ga i ostvarile. Međutim, onog momenta kad smo kročile u grad bile smo hipnotisane. Prva dva dana smo samo hodale ulicama Amsterdama, potpuno omađijane arhitekturom, fasadama od ciglica, pažljivo uklopljenih boja, šarenilom cveća, ljudima, energijom, a pomalo i mirisom marihuane koji se oseća iz okolnih kofi šopova.
Ako ponovim da nas je bilo pet žena, onda ćete razumeti potrebu obilaženja radnji, kojih ima na svakom ćošku, dovoljno da je svaka ušla u tri, prođe dan... Shvativši da su svi brižno pravljeni planovi o obilasku pali u vodu, odlučile smo da idemo gde nas srce vodi. Samo smo disale, razgledale taj božansveni sklad vode koja protiče, brodića koji plove ispod mostića koji povezuju dve strane, nasmejanih ljudi koji cirkulišu bez ikakve nervoze, naviknuti na turiste u svom gradu. U Amsterdamu je sve nekako ušuškano, mnogo uličica koje nemojte zaobilaziti, jer verovatno baš tu čuči nešto što nikad niste videli. Baš zato smo dnevno prelazile oko 15 kilometara, pa ako ste i vi šetači, jako je važno da ponesete udobnu obuću. OK, ovo vam priča neko ko je ovo sveto pravilo prekršio, jer su kaubojke morale da se prošetaju kaldrmom (a slagale su mi se uz kombinaciju), no ipak stoički sam taj dan izdržala – ali noge nisu. Vi koji niste baš toliki ljubitelji 'tabananja', šta, zaboga, radite u Amsterdamu? Drugo, uvek se možete poslužiti (ja sam to zvala 'tuk - tuk') biciklom sa prikolicom. Sednemo nas tri, dečko vozi i to je super fora. Uglavnom voze neki momci, pa kad su videli nas devojke, krenuli da jurcaju, da nas malo uplaše, pa je bilo cike, vriske, svakako super zezanje, a ovaj rodeo koštao nas je 25 evra.
SMEŠTAJ – kakav smeštaj je, po Vašem mišljenju, najbolje rešenje?
- Prijavljujemo se u hotelu, vozimo se na 18. sprat, ulazimo u sobu, a pogled nam puca na reku Amstel po kojoj je grad i dobio ime. Oduševljene smo!!! Ležemo i budimo se sa pogledom na panoramu, ravnu najlepšoj razglednici. Kakav prestiž, a da to nismo ni birale. "Movenpick" hotel je samo nekoliko minuta od centralne železničke stanice, isto toliko udaljen i od centra i raznih muzeja. Posebno me je oduševilo što je u hotelu sve u organic stilu: sapuni, šamponi, peškiri, toalet papir. A onda shvatam da su Holanđani odavno razumeli važnost očuvanja životne sredine i zdravog života, što na svakom koraku primećujemo u gradu u raznim oblicima.
HRANA – koja su Vam bila omiljena jela – lokalni specijaliteti na tom putu?
- Pitate se šta smo jele? Šta smo stigle. Nemam neku specijalnu, nacionalnu preporuku. Sve je dobro. Istraživale smo. Mi žene volimo pastu i razne salate, pa bih preporučila jedan mali caffe "Tabac", gde sam pojela najšareniju i najukusniju salatu sa piletinom u univerzumu. Tu oko trga Spui ima odličnih restorana - vrvi od 'cool' ljudi. Totalno ludilo! Neću zaboraviti ni jedan hot dog sa čvarcima. Odličan!
PIĆE – u kojim napicima ste najviše uživali?
- Pile smo uglavnom pivo i kafe, ali jedan prirodno ceđeni sok od narandže, šargarepe i đumbira će mi ostati u večnom sećanju, ne popih bolji u životu. I svidelo mi se što je imao papirnu slamčicu, doduše bila je plastična ambalaža, ali da ne preterujemo. I to je bilo u lokalu baš pored našeg hotela. Preporučujem.
AKTIVNOSTI – kako ste najradije provodili slobodno vreme?
- Izdvojila bih "Mocco" muzej savremene umetnosti, koji me je "oduvao" postavkom (Benksy, Yayoi Kusama, Vorhol). Interesantan deo za šetnju je u centru i zove se Jordan. Puno malih prodavnica, uske ulice, mostići, kanali, baš, baš hipi varijanta... I za mene apsolutni hit - vožnja bajkovima. Možete ih iznajmiti, čini mi se, svuda - tri sata staje 8 evra. I bilo nam je malo. Ako već uzimate bicikl, uzmite ga na ceo dan.
Poseban utisak na mene je ostavio Vondel park kroz koji smo letele na bajkovima. Ogroman je, zelen, čist i prelep. Ima jedno veštačko jezero, oko kog se skuplja ekipa, sunča, pije pivo, kulira. Svakako budite oprezni u saobraćaju, izgleda kao da nema nikakavih pravila, pa smo (po dolasku u Srbiju) bile ponosne što smo uspele da se izborimo sa lokalcima na dvotočkašima, no ubrzo smo saznale da postoje precizna pravila i nacrtani znakovi na trotoaru, što je značilo da smo imale puku sreću... Kad to kažem, mislim doslovno, jer smo sve redom zaboravile da uplatimo osiguranje. Dakle, podsetnik i za to, ne bilo vam teško. Inače, lokalci su baš nadrndani ako ste mnogo neuki u biciklističkom saobraćaju, za njih je vožnja biciklom podrazumevano znanje.
Pretpostavljam da dosta ljudi zanimaju kofi šopovi i kako oni funkcionišu. Vrlo jednostavno: uđeš, uzmeš meni, odabereš šta i koliko hoćes, staneš u red, izvadiš pare iz džepa i platiš. Moram priznati da je neobično kad vidiš tu liberalnu konzumaciju lakih opijata. Mi smo, kao i svi turisti, posetili klasiku "Bulldog", mada nam kažu da smo mogle da nađemo i bolji lokal, jer sve što se tiče turističkih mesta i atrakcija je ipak precenjeno. Zanimljivo je da kofi-šopovi ne prodaju alkohol i da nije dozvoljeno pušenje duvana. Svakako, atmosfera je dobra, jedeš 'space cake', gledaš na trg, ispijaš kafu... Totalni 'chill out'. Ako vam je prvi put da jedete 'cake', samo umereno i pažljivo.
Nesvakidašnji je doživljaj poseta Ulici Crvenih Fenjera, gde ste u situaciji da uživo vidite laku pornografiju u izlogu, dok pored vas opušteno šeta sredovečan par i radi isto. Ono što je važno je da obavezno odložite telefone i fotoaparate, jer ćete dobiti "po ušima". To je vrlo strogo i policija brzo reaguje tako što oduzima aparate.
Pošto smo uhvatile vikend, osetno se razlikovala gužva od četvrtka do subote. Trg Dam je petkom i subotom pun! Potpuno ludilo! Jedva smo preživele na Dam skveru.
Savet u vezi sa posetom kući Ane Frank, u koju nismo uspele da uđemo. Znale smo da moramo da kupimo kartu onlajn, ali ne i da se to mora uraditi mnogo ranije, jer je opšta pomama. Znači, informišite se na vreme. Malo smo patile zbog tog propusta... I zbog neodlaska u Muzej Van Goga, ostala je žal za neposećenim Muzejem prostitucije, parkom lala Keukenhof... Ali, biće prilike.
Inače, u Amsterdamu su najprijatniji i najljubazniji ljudi koje sam srela, strpljivi i radi da pomognu. Drago mi je što sam videla na ulicama puno mladih, ali isto toliko i starijih ljudi, koji ravnopravno učestvuju u svim aktivnostima. U Amsterdamu sam se osećala kao kod kuće, a tek kako sam samo bila ljubomorna na sve njegove žitelje. Kad nam se bližio dan povratka, na momenat sam bila ona mala Maja koju mama zove da se popne gore na večeru, a mala Maja viče: "Mama, jel' mogu još pet 5 minuta?"
To je grad koji pulsira, grad koji pleše i peva, koji ti šapuće: "Kad god ti trebam - biću tu za tebe da te grlim, da te tešim". Ako je verovati znakovima pored puta, od pet žena, nas tri je zaboravilo nešto od stvari u hotelu da ponese... Podsvest je rekla svoje. Vratićemo se kad-tad.
NEXT TRIP – gde planirate sledeće da otputujete?
- Pre nekoliko meseci kupili smo kamp prikolicu i planiramo da je provozamo, onako porodično, svi đuture. To bi bila ona varijanta: Hrvatska, Slovenija, Italija, a na leto sigurno i Grčka. Trenutno tragamo za dobrim kampovima, raspitujemo se i ulazimo u potpuno novu sferu putovanja i okolnosti, izlaz iz komforne zone, način putovanja koji sa sobom nosi ozbiljnu organizaciju. Prioritetno nam je da deca iskuse ovakav način života, da smo što više u dodiru sa prirodom, jer su roditelji naše dece po prirodi avanturisti i žele da to prenesu i na njih.
DREAM TRIP – koje mesto biste voleli da posetite tokom života?
- Jako želim da posetim Jerusalim i Tel Aviv, da odem u Jordan, vidim ružičasti grad Petra i pustinju Vadi Rum, Japan i Tokio, Novi Zeland... Planeta tako velika, život tako kratak, a deca nam mala. Kujemo planove, ne damo se i nastavljamo da maštamo i vizualizujemo.
Autor: Svetlana Bogićević
Foto: Privatna arhiva