Posle povrede košarkaša Boriše Simanića na Svetskom prvenstvu, zbog koje mu je odstranjen bubreg, brojni fanovi su se ponudili da košarkašu doniranju organ. Ipak, takav vid donacije nije dozvoljen zakonom. N1 istražuje zašto je procedura donacije organa u Srbiji komplikovana i sa kakvim se preprekama suočavaju oni koji čekaju na transplantaciju.
Iako ceo život plaća zdravstveno osiguranje, a Srbija na papiru vrši transplantaciju bubrega, Ivana Jović je do zdravog organa i života bez svakodnevne dijalize došla zahvaljujući prikupljenoj humanitarnoj pomoći, a operacija je urađena u Belorusiji.
- Paralelno sam i u Srbiji na listi dve godine, ali bez ikakve naznake da ću uskoro dobiti taj najvažniji poziv, pogotovo što su prošle godine urađene svega dve transplantacije, ove 28, a 2000 ljudi je na listi - priča ona.
Glavni razlog što Srbija zaostaje u broju urađenih transplantacija za drugim evropskim zemljama je u tome što ne postoji sistem za prijavljivanje moždanih smrti, koje su gotovo jedini zakonski dozvoljen put do novog organa, tvrde iz Udruženja bubrežnih bolesnika.
- U slučaju da mi prijavimo 400 moždanih smrti godišnje, koliko je realno za Srbiju, mi bismo imali mogućnost da transplantiramo 700 – 800 bubrega godišnje i dođemo u situaciju kao Hrvatska, koja godišnje izveze 100 bubrega, jer nemaju kome da ih transplantiraju. U našoj zemlji ne postoji želja u ministarstvu da se to uradi - navodi Ljubiša Todorović iz Saveza udruženja bubrežnih bolesnika.
- To nije jedini problem. Ni brat ili sestra ne mogu donirati organ, kao ni supružnik, dok etička komisija ne odobri, što se dogodilo svega tri puta u prethodnih 20 godina - kaže Todorović.
Naš zakon trenutno dozvoljava samo kadaveričnu transplantaciju, gde je donor osoba koja je izgubila život od moždanog udara. Jedina druga opcija jeste da organ donira roditelj, baba ili deda ako su biološki kompatabilni sa pacijentom.
- Mi bismo, osim kadaverične transolantacije, trebalo da uvedemo i transplantaciju donora. Činjenica da mi imamo 30 dece na dijalizi i da tu imamo vrlo retko transplantaciju od roditelja, skoro nikad. Možda jednom u 20 godina i možda jednom u tri-četiri godine od dede i babe. Znači, tu nemamo dovoljno svesti o transplantaciji od živih donora - navodi Todorović.
A kada se moždana smrt konstatuje, potrebno je odobrenje porodice preminulog. Mnogi se u tom slučaju savetuju sa svojim sveštenikom.
- Veoma bi značilo da imamo podršku i jasan stav crkve, jer ovo je zaista humana priča, priča gde jedan život svakako nestaje, ali moguće je da se nekoliko života spasi - naglašava Ivana Jović.
Izvor: N1
Foto: Ilustracija/Freepik.com