Guča se uz topove završila - gromoglasno i žustro, onako kako je i počela. Nakon gužvi, buke i smeća, dan posle završetka, u ponedeljak, miran život se nastavio, kao da ništa nije ni bilo...
Kada sam ispitivala svoje prijatelje šta misle zašto je Guča toliko popularna, odgovorili su bili slični: Pa nema ko ne voli tu muziku, plus ambijent (vašar, gostoprimstvo, velika ponuda, mnogo ljudi, svi u transu), hrana, alkohol... Svi narodi imaju takve „seoske zabave“. Većina to voli. Guča je opstala i postala prvo regionalna, pa nacionalna i na kraju internacionalna zabava. Isto kao što je to postao EXIT ili Motovun. Mislim da je rastu Guče pripomogla i popularnost world music-a, odnosno etno muzike. A jedan od predstavnika je Goran Bregović.
Ko bi rekao da će od vrlo skromnog festivalčića, Sabor trubača prerasti u jedan od najluđih festivala na svetu. Ljubav prema trubi stanovnicima Dragačeva usađena je otprilike onda kada je Miloš Obrenović odredio oblik prvog vojnog duvačkog orkestra, još davne 1831. godine. Kasnije se zbog političkih razloga festival u Guči zabranjivao, sve do 1961, kada je mali orkestar počeo da svira u dvorištu crkve. Sabor je ponovo oživeo uprkos tadašnjim zabranama. Iz godine u godinu je sve više rastao, dok pravi bum nije doživeo pre desetak godina.
Već u 2006. godini svaki šesti posetilac bio je iz Slovenije, Španije, Francuske, Italije, Hrvatske, Bugarske, ili iz Australije. I ove godine na svakom koraku čuli su se strani jezici, a dominirao je francuski, nemački, i engleski jezik, a bilo je i Norvežana i Kineza.
Bilo je tu naših ljudi iz Čikaga koji su jahtom došli do Crne Gore, pa rešili i da posete Guču. Bilo je stranaca koji su oduševljeni Bregovićem, pohrlili da čuju “brass madness”…
Za vreme Sabora, prolaziti ulicama Guče prava je pustolovina. Noge se lepe za asfalt od prosutog piva, ljudi vas guraju, ili vas na prevaru ubace u kolo... Dim od pečenja štipa za oči, zuji u ušima od trube. Tezgice sa svim i svačim na svakom koraku - šajkače, trubice, lizalice, palačinke, suveniri, kineska odeća, baloni...
Prava je uživancija, kada se već dovoljno piva popije, sedeti na kamikazama, i vrištati iz sve snage.
Ima u toj Guči svega. I poziva za kola hitne pomoći, opijanja, tuča, guranja, lomljenja čaša... Ima i dredova, neobičnih frizura, tetovaža i pirsinga. Ima tu celih porodica koje dođu na ručak, društva, zaljubljenih parova... Tu su i obožavaoci Radovana Karadžića. Njih dvadesetak palili su baklje, nosili transparente na kojima je Karadžić, i pevali...
Svi duvaju u male pišteće, i pomalo iritantne trube. Tu su i bezobrazno visoke cene pića – kafa je 200 dinara, a obična voda od pola litra koja se prodaje na stadionu 150 dinara. Jasno je da su mnogi pokušavali, a neki i uspeli da dobro zarade od ovog festivala.
Sigurno je, i to se po ovogodišnjem Saboru videlo, da će sve više stranaca a sve manje Srba posećivati ludilo truba. I to se, između ostalog, videlo i po cenama…
Tekst: Nada Veljković
Foto: Saša Džambić