Mladen Vojičić Tifa jedno je od imena koje dobro znaju i poštuju svi poznavaoci rokenrol zvuka sa ovih prostora. U beogradskom klubu La Folie počinje novu, Unplug & Play turneju, pred koju smo imali zadovoljstvo da sa njim razgovaramo...
Uz Vaše ime neminovno ide i „Bijelo dugme“. U kojoj meri Vas je to obležilo, i na dobar i na loš način, i koliko Vam je pomoglo ili čak odmoglo u stvaranju solo karijere?
- Da ti kažem, to je nešto čega se ja sigurno nikad neću moći osloboditi! Ali veruj mi da mi u poslednje vreme to sve više i više smeta. Naravno da se ne odričem svega onoga što je vezano za Bijelo dugme i taj kratki period koliko sam bio u tom bendu. Ali jeste mi pomoglo, to je sigurno! U tom smislu da sam brže otvorio sva moguća vrata koja sam morao otvoriti da bi došao u žižu i da bi ljudi jednostavno znali da postojim.
Koliko je teško nakon jednog tako legendarnog benda napraviti svoje ime?
- Pa sigurno da nije bilo lako, ali, ono što je bitno je da je meni pošlo za rukom da nakon Bijelog dugmeta odmah sarađujem sa „Vatrenim poljupcem“, isto jako bitnom grupom, a nakon toga sa „Divljim jagodama“. Ako ništa drugo, bar po tome ću biti upamćen, što sam u tri godine, radio sa tri velika benda! (smeh)
S kim Vam je bilo najlakše ili najteže raditi od svih njih?
- Sa svakim bendom je bilo i teško i dobro, zavisi kako se uzme. Sa Vatrenim poljupcem sam doduše imao samo 4 živa koncerta, a sa Jagodama nakon toga je sve to već poprimilo jedan ozbiljniji odnos. Iskustvo iz te tri grupe mi je posle pomoglo u nekoj mojoj samostalnoj karijeri, mada ona nije bila toliko poznata na ovim prostorima, jer sam ja čovek koji kroz život prolazi sasvim spontano, nemam neku unapred pripremljenu strategiju, nego jednostavno živim život i šta se desi desi se.
Takva scena kakva je tada postojala i kroz koju ste prošli, više ne postoji... šta je najbitnije što ste naučili i poneli iz tog perioda?
- Da se razumemo, nisam ja nešto mnogo naučio od Dugmeta, Vatrenog poljupca i Divljih jagoda, ja sam već u svojoj glavi bio formirana ličnost, samo što nisam bio licemer, i dan danas to nisam.
Važite za pevača sa jednim od najboljih vokala na prostorima bivše Jugoslavije. Koliko Vam je taj talenat značio i pomogao u životu, koliko ste ga negovali?
- Pa nisam ja nešto negovao taj talenat. Ja sam jako spontan čovek i sa mnom nikad niste načisto kako ću reagovati. Koliko god mi govore da sam dobar pevač, ja bih možda rekao više studijski dobar nego uživo. Iz jednog prostog razloga: ja uvek imam jedan problem, zato sam se i odlučio na ovu unplugged varijantu, problem sa decibelima.
Nikako da nađem pravi odnos da bi sve zvučalo jako dobro, a za mene je bina zamena za snošaj. Ja nju tako doživljavam, i čini mi se da se tad najbolje osećam u životu.
-To mi je jako važno. Davorin Popović je bio jedan od mojih mentora, kao i Serđo Blažić iz grupe „Atomsko sklonište“. To su dva lika koja su itekako bitna za moj razvoj i moju odluku da počnem da se bavim muzikom.
Koja su još imena obeležila tu scenu, ako izuzmemo Dugme i Indexe?
-Tu je sigurno Atomsko sklonište, YU Grupa, Vlatko Stefanovski i Leb i sol, Riblja čorba, Bajaga i Instruktori... mogao bih tako da nabrajam čitav dan...
A pratite li ono što se sad dešava i što se sad snima?
- Ne! Apsolutno ne, ne zanima me ništa od toga, živim u nekom svom svetu, pokušavam da nađem sebi slične ljude i to mi polazi za rukom. Jedan od tih ljudi je upravo s moje leve strane, Zlatan Čehić, s kojim sam ja krenuo pre nekih 30ak godina da se bavim muzikom. Imali smo dobru interakciju, dobar pravac ali su nas putevi odveli na različite strane. I sad nam je pošlo za rukom, evo, posle toliko godina, da opet krenemo da radimo zajedno i moram da istaknem da sam zbog toga vrlo, vrlo srećan, jer je on jedan od retkih ljudi koji me razume i koji zna šta mi treba i koji nije rektalni alpinista, koji je transparentan i koji mi na kraju krajeva, daje ono što mi treba, a to je samopouzdanje. Imam ga, ali s njim sam mnogo jači i srećniji čovek.
I sa takvim samopouzdanjem ulazite u jednu novu, unpluged turneju. Prvi koncert je 22.juna u klubu La Folie... Čini mi se da bi to mogla napokon da bude prilika da vas ljudi vide i čuju na pravi način i da osete ko ste Vi u stvari, kao pevač...
- Jeste, to je ono što trenutno jako odgovara mom trenutnom raspoloženju i senzibilitetu. Ne živimo svi na istom mestu, i to je u startu bio mali problem, ali ako smo u glavama slični, onda se to zanemaruje. Zlatan živi u Zagrebu, ja sam u Sarajevu, drugi gitarista živi u Študgartu, dvojica su vaši sugrađani, Beograđani... Koncept je takav da je sve to jedna fina lepa žurka, opuštena atmosfera. Mislim da akustična gitara mnogo lepše i suptilnije zvuči nego sa puno tih decibela.
A i vokal je lepši kad se zaista čuje...
-Pa jeste...ja verujem da će to biti zaista dobro.
Ljude verovatno zanima i repertoar koji ste planirali za te svirke?
- Nikakva posebna priča. Obuhvata taj period u kojem sam ja bio u Dugmetu, a otpevaću naravno i neke pesme koje su pevali Željko Bebek i Alen Islamović. Biće i pesama Vatrenog poljupca, Divljih jagoda, nekih pesama iz moje samostalne karijere i naravno neke pesme koje ja volim da pevam, svojih mentora, Indexa, Atomskog skloništa i našeg prijatelja, koji nažalost takođe više nije među živima, Dina Dvornika.
Da li imate planove za dalje, neka snimanja...?
- Sigurno je da ćemo nešto raditi, Zlatan i ja smo i inače zajedno radili na projektu „Samo ljubav postoji“ i na još jednom koji nije objavljen jer nas je sprečio rat, i tamo gde smo stali, tamo ćemo sad da krenemo opet ispočetka, i to je ono što je bitno. U svakom slučaju mislim da imamo mnogo toga da kažemo.
Vas prati glas da nije lako sa Vama raditi, zbog karaktera, ja moram Zlatana da pitam... Kako je raditi sa Tifom?
Zlatan: Tifa je posebna ličnost. Osim profesionalne relacije tu je prijateljska relacija iz nekih tinejdžerskih dana, prepoznali smo se još tad. Sećam se da sam mu govorio „Ja ću sigurno uspeti!“ a on meni „I ja ću sigurno uspeti!“ (smeh) Nije bilo sreće da ono što smo mi furali isfuramo, ali postoji jedna situacija: prvi glas koji je Goran Bregović čuo pre nego što je Tifa otišao u Bijelo dugme, to su bili naši radijski materijali. Naši mentori su bili Fadil Redžić iz Indexa i Neno Jurin. Snimili smo nekih desetak snimaka koji su dopli do njega, i on je prepoznao talenat. Ja sam inače rekao, još kad smo klinci bili, na nekom moru, kad sam ga čuo, da nikad nisam čuo nekoga da bolje peva!
- Samo treba da budu svoji i da ne kalkulišu. I da ne budu licemeri i da od sebe gurnu sve ono što nije iskreno. Ja mrzim kurtoazije...
Kažu da mladim rokerima danas nedostaje bunta, iako imaju dobre teme...
- Danas ljudi žive u nekom virtuelnom svetu, možda je zbog toga, u naše vreme je to bilo drugačije, verujte...
Bilo je drugačije i izdavanje albuma i turneje... Je l’ Vam nedostaju sad ploče, kasete...ili ste počeli da se navikavate na download?
- Ne, ne, ja se nikad neću navići, a nedostaju mi, hvala Bogu... i nedostaje mi fer plej, to je ono zbog čega sam tužan, i biću sigurno do kraja svog života nesrećan zbog toga. Ja jesam optimista, da se razumemo, ali ne vidim da ćemo iz ove dubioze još dugo izaći.
Neki svetski muzičari su počeli da se vraćaju analognom snimanju, živom snimanju, pa čak i vinilu, mislite da bar u nekoj meri to može da se vrati?
- Ja bih voleo, ali teško
Zlatan: Danas svako kod kuće može uz pristojan kompjuter i dobar program da pravi muziku. Međutim, pesma se na neki način ipak mora proživeti. A kad se kaže „rokenrol“, to u startu pretpostavlja poruku. A danas se sve radi instant. Vinil je interesantna stvar. To je bio izuzetno skup sport, morao si dobro da vežbaš i da se trudiš da bi došao u situaciju da nešto snimiš. Tifa je tada animirao urednike da nam daju termin da možemo da odemo na radio i nešto snimimo. I posle toga, kao da smo snimili 50 albuma! I bili smo srećni! To je ono što fali današnjoj mlađoj raji!
- Ne postoji, sigurno. Ja sam izabrao malo teži put. U stvari, postoji recept, ali to je ono: biti povodljiv, biti rektalni alpinista i td, ali ja ne radim takve stvari.
Zlatan: Pretpostavka je da ljudi koji vode diskografiju imaju iskustva, znanja i neku kulturnu nadgradnju na osnovu koje će prepoznati nove talentovane ljude, i to je to.
Mladi muzičari često imaju i kvalitet i dobre pesme, ali nemaju mogućnost da to izdaju...
Zlatan: Pa ne prepoznaju ih oni koji bi trebalo... Možda treba na te pozicije da dođu ljudi koji znaju, koji će da prepoznaju ono što je vredno, što će podizati nivo kulture, svesti...
Nedostaju li Vam one turneje kakve ste nekad imali u vreme stare Jugoslavije?
- Ne znam, meni je u principu sve isto. Sve zavisi u kakvom ste okruženju.
Šta biste još voleli da postignete u ovom poslu?
- Nemam nekih posebnih želja i nekih prevelikih ambicija. Jedino što bih voleo da još ovo što mi je Bog dao da živim, snimim jedno dva, tri materijala i da lepo, časno i pošteno odem u penziju.