Ako ste propustili sednicu Skupštine, ne brinite, biće repriza i nastavaka.
Dinkićevi bivši koalicioni partneri podsetili su ovog ekonomskog maga da je nedavno Jorgovanku Tabaković, sadašnju koalicionu partnerku, nazvao „džukelom“.
Aleksandru Vučiću je (skoro pa imenjakinja) Aleksandara Jerkov pokazala fotku sa robijaškom košuljom koju je, ne tako davno, Vučić namenio baš Mlađanu Dinkiću, nazvavši ga „najvećim lopovom svih vremena“.
Taj isti, nazvan „lopovom“, dakle Mlađan, koji je zbog navodnih lopovskih poslova iz zemlje „proterao“ Bogoljuba Karića, sada je u koaliciji sa njegovom strankom ili, bolje reći, suprugom Milankom Karić.
Ima, dakle, i lepih primera kada vlast miri političare. Takoreći seks, a možda i ljubav u najavi. Sve poze su dozvoljene, a promene poželjne.
Eto i Vučić koga je Dačić pre četiri godine prevario, obećao mu koaliciju, pa otišao kod Tadića, sada je sve rešio da mu oprosti. Veliki su ljudi oni koji umeju da praštaju. A još ako su na vlasti, onda je to za narod i državu jako dobro.
Da je tako i da će nam sada sigurno biti bolje nego ranije možemo pouke izvući iz prošlih vremena. Iz njih smo, kao što je dobro poznato, svi mnogo naučili i izašli pametniji, mudriji, lepši, mladi, tolerantniji, vitkiji, savitljiviji...
Eto recimo, kako se kultura govora u parlamentu negovala još u vreme kada su i Vučić i Nikolić bili kod Šešelja u stranci. Tada je Šešelj nekoliko skupštinskih sednica posvetio edukaciji gledalaca i građana, da im dočara post-partizanska vremena kada je, kako je Šeki tvrdio, „Dragoljub Mićunović jahao popa“.
Šešelj je bio i ostao uporan, to svi znamo. Ali bio je povremeno i duhovit, što je redak dar međ političarima. Tokom dugih skupštinskih noći, recimo, (poput one u kojoj je pričana priča o dedi i unuku) Šešelj je znao da probudi celu salu rečenicom:
„Znate li vi da je poslanik Marjan Rističević čudo od deteta? On je prohodao sa šest meseci. A znte zašto? Bio je toliko ružan i kao beba, da niko nije hteo u ruke da ga uzme, pa je morao sam da stane na noge“.
Ali to Marjanu Rističeviću nije smetalo da oprosti i nekoliko godina kasnije ude u široku koaliciju sa radikalima.
Šekija je u maratonskim maštovitim pričama (osim ako ga ne iznesu iz sale) umeo povremeno da dekoncentriše jedino pokojni Vladan Batić koji je uvek u takvim situacijama nabijenim nacionalizmom i patriotskim emocijama imao spreman spisak svih istaknutih Hrvata sa prezimenom Šešelj.
Ali, nema potrebe da idemo duboko u prošlost kad je blistava sadašnjost pred nama. Evo recimo diplomate. Ima li boljeg primera pravog diplomatskog stava i mere u rečniku od šefa diplomatije Srbije Vuka Jeremića. Šta je ono rekao - da će priznanje Kosmeta u UN ići samo preko njega mrtvog? Oštro, jasno i diplomatski. A šta je sve povodom Kosmeta prošlo preko njega živog i nadležnog...on se toga ne seća. Jer, ko ne prašta prvo sebi, ne može ni drugima.
U diplomatskom, znači delikatnom rečniku ne zaostaje ni njegov saradnik Borko Stefanović, upravo nadležan za Kosmet. Evo kako se Borko obraćao akterima aktuelne vlasti:
„To je skupina nesposobnih, nedefinisanih ljudi koji nemaju nikakav plan i program i koji stalnim blaćenjem pregovaračkog tima pokušavaju da nađu alibi za svoju političku neutemeljenost i uopšte za jednu apsolutno amorfnu masu koju predstavlja Srpska napredna stranka i njen lider Tomislav Nikolić“.
Eto ti sad. A ako bi Borko fleksibilno i diplomatski promenio retoriku, da li bi mu Toma oprostio? Ma, praštaj Tomo, široko brate. Ne valja da se pamti zlo, ni ružne reči. To utiče na zdravlje, izgled i varenje.
Dakle, da bismo živeli duže, izgledali lepše, imali bolju probavu....praštajte ljudi.
Evo, političari su vam najbolji primer kako je praštanje blagotvorno.
Ko prašta, taj duuuuuugo ostaje na vlasti.